Стварање здравих односа један је од највећих изазова сваке породице. Веза између жене и мужа, браће и сестара или родитеља и детета основ су од којег долази све оно добро и лоше у једној породици. С друге стране, стресне ситуације на послу, неплаћени рачуни, кућни послови који се само гомилају, незавршени домаћи задаци – све то може угрозити породични мир, створити негативну атмосферу и у трен ока у најсложнију породицу унети раздор.
Много је савета како ово спречити, а један од најважнијих је да покушате да стрес с посла не доносите кући и не преносите на децу. Ово је свакако најважније, нема сумње. Али није довољно.
Недавно сам схватила да, како деца расту, ја сам све мање мама, а све више полицајац. И почела сам да записујем. Ево како је отприлике изгледао мој разговор, илити монолог с децом:
“Јеси ли опрао зубе?”
“Данас би требало да се истушираш.”
“Извини се сестри.”
“Подигни јакну, није јој место на поду.”
“Ко је ово урадио?”
“Колико знам, у овој кући не живи нико ко се зове „Нисамја”
“Не, не можеш да доручкујеш сладолед.”
“Не, нисам због тога лоша мама, него мама која брине о твом здрављу.”
“Без расправе.”
“Можеш ли да покупиш играчке?”
“Јеси ли пустио воду у тоалету?”
“Обуј ципеле. НЕ, чекај, прво обуј чарапе, ап аонда ципеле. Морамо да кренемо.”
“Каснимо.”
“Немој да се изгубиш кад уђемо у продавницу, буди поред мене.”
“Не, не можеш да останеш у ауту док ја купујем.”
“Не задиркуј сестру.”
“Не знам шта ћемо имати за ручак, смислићу већ нешто.”
“Не знам где је Бетмен. Где си се последњи пут играо њим?”
“Кад завршим ручак помоћи ћу ти да га пронађеш.”
“Cмири се.”
“Врати сестри оловку.”
“Спусти ту мачку.”
И све ово изречено је само за једно пре подне…
Кад сам се зауставила да чујем шта већину времена говорим својој деци, нисам била нимало срећна. Не желим да им успомене из детињства буду препуне маминог звоцања и критиковања. И не желим да будем мама која све време звоца и критикује.
Напротив, желим да се моја деца смеју данас, да би се тога с радошћу сећали сутра. Желим да их научим да се најбољи резултати постижу позитивним ставом, а то не могу док наступам негативно. Знам да ће они сутра следити мој пример, неће слушати моје речи.
Зато, желим и вама да откријем једну малу тајну која је променила моју породицу. Само две мале, једноставне, али магичне речи које су помогле да успоставимо потпуно нови и другачији начин комуникације.
“Хвала ти…”
Хвала ти што тако лепо причаш са својом сестром.
Хвала ти што си јутрос изнео смеће. Тако помажеш целој породици.
Хвала ти за тај осмех.
Хвала што ми помажеш.
Хвала ти што си тако добар.
Хвала ти што си ме послушао без поговора.
Хвала ти што могу да рачунам на тебе.
Хвала штопомажеш сестри да уради домаћи задатак.
Хвала ти што имаш иницијативу. Чим видиш да си ми потребан, ускачеш да ми помогнеш.
Ове две магичне речи неће променити само ваш однос с децом, већ и с мужем/женом. Да ли познајете иког ко не воли да оно што чини за породицу буде примећемо и цењено. Да му се ода признање за труд. А кад деца виде да се мама и тата слажу, и сами постају срећнији и сигурнији, то им помаже да поправе своје понашање, да буду успешнији у школи и бољи код куће. А за маму и тату од тога нема веће среће. Прави зачарани круг.
Упамтите, позитиван став је заразан. Ако сте упорни и истрајни, полако ће се проширити и кроз ваш дом и утицати на сваку комуникацију и сваки однос у породици.
Ако вам теже иде, узмите налепнице и на њима испишите „две речи” али не и које су то речи, како укућани не би открили шта сте наумили. Залепите налепнице свуда по кући и посматрајте како се позитиван став и добра енергија полако шире…
Извор: Тhechaosandtheclutter
Приредила: А.Ц.