Sećam se da je školska klupa bila zelena, baš kao i lipa koja je pravila veliki hlad samo mojoj učionici tog prvog dana škole, kada je učiteljica na tabli napisala slovo “a”. Izgovorila je tad ime Vuka Karadžića. Pamtim i da je ista ta lipa mirisala posebno omamljujuće dok smo učili o Rastku Nemanjiću, srpskom prosvetitelju, kao i da je sneg padao onog ranog jutra kad smo na času, još sneni, prvi put čitali o Dositeju Obradoviću. Učiteljica je sa posebnim ushićenjem govorila o njima i značaju koji su imali za naš jezik i kulturu. Zapamtila bih sve što je pričala, a kasnije bih u sobi ponavljala sve te lekcije, sa posebnim ponosom ističući savladane činjenice o trojici velikana.
Kao četvrtog velikana doživljavala sam učiteljicu, koja je za mene tada bila najveća riznica znanja. Ona, istina, nije reformisala azbuku, niti će se o njoj učiti lekcije, ali je meni bila uzor dok sam odrastala. Nije tada postojalo ništa drugo što bi moglo da nam zaokupi pažnju, u školu nismo nosili telefone, nismo imali društvene mreže i nismo razmišljali o igricama. Imali smo samo taj trenutak, u toj pravougaonoj prostoriji u hladu, i priče o ljudima koje nisu imale gde drugo da odu, osim u naše glavice. Samim tim, iz škole smo se vraćali sa naučenim lekcijama i nije bilo potrebno da nam bilo ko od ukućana dodatno objašnjava.
U hladu iste one lipe, ove tople jeseni, skoro 25 godina kasnije, dok sam ja kod kuće ili na poslu uživala u šoljici C kafe jake arome i punog ukusa, moje dete je sa jednakom pažnjom upijalo svoje prve lekcije o Vuku i Rastku i verovatno će i on, uz prvi sneg, čitati o Dositeju i ponavljati mi sve kasnije. Raduje me što i njegova učiteljica sa entuzijazmom prenosi svoje znanje, a i ja se ponekad, pomažući mu da savlada gradivo, vraćam u detinjstvo i prisećam svih mirisa prirode spolja, koji su se unutra mešali sa lekcijama koje bi nas lako zanele.
I danas sedimo za stolom zajedno, nakon što je uradio domaći, ovoga puta uz moju malu pomoć, priznajem. Iako se trudim da bude samostalan, neminovno je da ponekad i asistiram u rešavanju zadataka. Nije isto kao što je nekada bilo, i ne treba da bude. Distrakcije koje su današnjoj deci dostupne, dele im pažnju na mnogo delova, i lekcije, uglavnom, moraju da se uče malo više kod kuće. Dok ga slušam kako zadovoljan još jednom prepričava naučenu lekciju, miris C kafe vraća me ponovo u detinjstvo, kada je isto ovako mama preslišavala mene i uživala u istom ukusu sveže skuvane kafe. Jer ova dama u najboljim i najmudrijim godinama je vrednost bez roka i trajanja, spaja generacije i briše njihove razlike.
Shvatam u trenutku da, iako izgleda da se mnogo toga promenilo, zapravo i nije. Deca će uvek biti deca, a na nama je da se prilagodimo novom dobu i nađemo način kako da im znanje približimo. Naš zadatak, zajedno sa današnjim učiteljima, jeste da ih učimo da budu samostalni i podstaknemo ih da prepreke savladaju sami, ali i da im pokažemo da smo im podrška i vetar u leđa, kada je to potrebno.