Сви смо ми видели на улици мусаво дете старо пет или шест година, како према нама пружа малу смеђу руку и тражи од нас лову. Згађени и ужаснути увек бисмо се запитали шта раде центри за социјални рад и зашто мале робове не склоне са улице.
Тој је деци одузето право на детињство, право на достојанство, безосећајни родитељи на невиним створењима зарађују за живот. Та сирочад су готово увек “цигани”, дакле мање вредна људска бића, ако су уопште људска у перцепцији већине, па за њих никога није брига. Повремено градски оци већих градова направе рацију, посебно у центрима, па склоне “смеће” с улице.
Нико се не чуди “циганској” трговини децом, сви знамо ко су “цигани”. За пиво ће продати десетогодишњу ћерку, за десет евра ће послати трогодишње дете да проси на улици. “Цигани” су, ма где живели, нужно зло, нешто као одвратна кожна болест која те неће убити, убијају се углавном међусобно, али ће ти изазивати свраб, гађење и нелагоду.
Да. Цигани. Давно прочитана књига. Што са непрочитаним књигама? Какви нас осећаји обузимају кад дете које још није навршило четири године на позорницу шутне највећа хрватска “звезда” па онда то дете о коме свако од нас све зна на мамином концерту удара у бубњеве док је публика у трансу?
За разлику од прљаве четворогодишње циганчице која у ритама проси пред вратима робне куће мали…, име му ионако знате, ја га из поштовања према сирочету ипак нећу споменути, наступа одевен у дизајнерске крпице и поспан, ноћи о поноћи, помаже мами и тати да зараде евро више.
Која је разлика између сиротог ромског детета и малог манекена? Нема је. И једно и друго дете, уместо да ужива у детињству, зарађује лову за неодговорне родитеље. Да је ово правна држава, заштитница дечјих права одузела би гламурозним родитељима њиховог потомка и дала га у добре руке.
Да је дете о коме пишем медвед кога Циго около води на ланцу, неко од удружења за заштиту животиња дигло би фрку преко мрежа и меди би држава осигурала нормалан живот, скинула би му ланац, за почетак.
Већ годинама пратим ову тужну и одвратну причу и питам се кад ће коначно деца наших забављача и забављачица престати бити робље у грабежљивим канџама својих родитеља који уз помоћ њих продају све што могу продати.
Зашто је трговање децом, кад су “звезде” у питању, потпуно прихватљиво, а трговање малим “циганима” еколошки и естетски проблем?
Није ли, кад говоримо о трговању децом, потпуно свеједно да ли родитељи продају мусаву деришчад боје чоколаде или белог, намирисаног четворогодишњег манекена?
Пише: Ведрана Рудан