Svi smo mi videli na ulici musavo dete staro pet ili šest godina, kako prema nama pruža malu smeđu ruku i traži od nas lovu. Zgađeni i užasnuti uvek bismo se zapitali šta rade centri za socijalni rad i zašto male robove ne sklone sa ulice.
Toj je deci oduzeto pravo na detinjstvo, pravo na dostojanstvo, bezosećajni roditelji na nevinim stvorenjima zarađuju za život. Ta siročad su gotovo uvek “cigani”, dakle manje vredna ljudska bića, ako su uopšte ljudska u percepciji većine, pa za njih nikoga nije briga. Povremeno gradski oci većih gradova naprave raciju, posebno u centrima, pa sklone “smeće” s ulice.
Niko se ne čudi “ciganskoj” trgovini decom, svi znamo ko su “cigani”. Za pivo će prodati desetogodišnju ćerku, za deset evra će poslati trogodišnje dete da prosi na ulici. “Cigani” su, ma gde živeli, nužno zlo, nešto kao odvratna kožna bolest koja te neće ubiti, ubijaju se uglavnom međusobno, ali će ti izazivati svrab, gađenje i nelagodu.
Da. Cigani. Davno pročitana knjiga. Što sa nepročitanim knjigama? Kakvi nas osećaji obuzimaju kad dete koje još nije navršilo četiri godine na pozornicu šutne najveća hrvatska “zvezda” pa onda to dete o kome svako od nas sve zna na maminom koncertu udara u bubnjeve dok je publika u transu?
Za razliku od prljave četvorogodišnje cigančice koja u ritama prosi pred vratima robne kuće mali…, ime mu ionako znate, ja ga iz poštovanja prema siročetu ipak neću spomenuti, nastupa odeven u dizajnerske krpice i pospan, noći o ponoći, pomaže mami i tati da zarade evro više.
Koja je razlika između sirotog romskog deteta i malog manekena? Nema je. I jedno i drugo dete, umesto da uživa u detinjstvu, zarađuje lovu za neodgovorne roditelje. Da je ovo pravna država, zaštitnica dečjih prava oduzela bi glamuroznim roditeljima njihovog potomka i dala ga u dobre ruke.
Da je dete o kome pišem medved koga Cigo okolo vodi na lancu, neko od udruženja za zaštitu životinja diglo bi frku preko mreža i medi bi država osigurala normalan život, skinula bi mu lanac, za početak.
Već godinama pratim ovu tužnu i odvratnu priču i pitam se kad će konačno deca naših zabavljača i zabavljačica prestati biti roblje u grabežljivim kandžama svojih roditelja koji uz pomoć njih prodaju sve što mogu prodati.
Zašto je trgovanje decom, kad su “zvezde” u pitanju, potpuno prihvatljivo, a trgovanje malim “ciganima” ekološki i estetski problem?
Nije li, kad govorimo o trgovanju decom, potpuno svejedno da li roditelji prodaju musavu deriščad boje čokolade ili belog, namirisanog četvorogodišnjeg manekena?
Piše: Vedrana Rudan