Хтјела сам бебе више него ишта на овоме свијету. Миришљаве, два зуба горе, два зуба доље, дебеле ногице. Жељела сам да ми кикотави смијех мојих беба буде музика на гробу.
– Кад сам добила дјецу спознала сам Љубав. Није изгледала како сам је замишљала. Кад бих у три ујутро у дјечјим креветићима угледала своју мртву дјецу тресла бих их док не би кренула вриштати. Ипак дишу! Која срећа! Често сам умирала. Једном кад сам сина изгубила у робној кући, други пут кад ми је кћи нестала на плажи, стоти пут кад сам у десет ујутро видјела двадесетогодишњег сина како се враћа из живота иако сам ја те ноћи, док сам вртила бројеве болница, полиције и мртвачнице, десет пута била на његовом погребу.
Неки људи тврде да бебе престају бити бебе у осамнаестој. У осамнаестој?! Која глупост! Други су сигурни, дјеца престају бити дјеца кад дипломирају, кад нађу посао, кад оду од куће. Тада више не треба бринути што једу, кад једу, да ли једу, јесу ли заиста престала пушити и излазити зими из куће без капе на глави.
Моја дјеца су дипломирала, запослила се, имају властиту дјецу што никако не значи да нису беспомоћне бебе. Сиједа коса мога сина ништа не говори о његовој доби. Називам их бар три пута дневно. Да није мене не би знала да ће данас послијеподне бити пљускова иако то тако не изгледа. Јутрос сам им у шест рекла да морају узети кишобране. Он се захвалио а она је рекла да је гњавим. Како то мислиш, ја те гњавим? Ја те гњавим? Може ли мајка гњавити дјецу, своју дјецу?
Он мисли да дијете у четрдесет и другој није дијете?! Она мисли да дијете у тридесет и седмој није дијете?! Ја сам вас родила, ви сте моја дјеца! Што си данас кухала? Ти знаш да би морала избацити млијеко из прехране и одвести сина доктору? Блијед је, можда му недостаје жељеза? Зашто бих ишла психијатрици која је мама твоје најбоље пријатељице па ми неће ништа наплатити?
Била сам код психијатрице јер желим показати своме дјетету да га доживљавам озбиљно. Кад се мајка тако односи према својој беби јача њено самопоуздање. Психијатрица ми је рекла да сам мајка квочка, превише сам посесивна, не дам одраслим људима да слобнодно лете. Одрасли људи? Да је мој син одрастао човјек не би одлазио на плажу без заштитне креме. Да је моја кћи одрасла особа не би у кафићу -наручивала кока-колу са ледом. Рекла сам јој сто пута што је кока-кола и како дечки из ледомата ваде коцкице леда. Прстима. Постоје истраживања о томе колико мушкараца након обављања нужде пере руке. Нула посто. Истраживања показују и да у коцкици леда има више бактерија него у заходској шкољци. Моје дијете не жели знати да јој је глава у торби сваки пут кад наручи кока-колу са ледом.
Психијатрица ме не разумије. Није истина да сам мајка квочка. Ја своју дјецу волим и знам разлику између љубави и потребе за контролом! Чула сам је како урла у слушалицу: “Молим те, узми такси, немој дијете ти возити у вртић, знаш да ти вожња не иде. Какве то везе има што возачку дозволу имаш двадесет и пет година?” Данашња дјеца не би смјела возити. Промет је страшан.
Да ли бих поновно родила да знам ово што данас знам? Наравно. Ако будем жива и здрава до шездесетог рођендана мога сина и педесет и петог моје кћери мој ће живот бити испуњен. Лијегат ћу престрављена, будит се престрављена. Живот без љубави нема смисла.
Ведрана Рудан