Написао сам један текст. Није најбољи текст који сам написао, али је искрен. Текст је о штрајку професора, и онима који их мрзе…
Јесте ли икада?!
Јесте ли икада подучавали злостављано дете?
Јесте ли икада подучавали дете с проблемима у породици?
Јесте ли икада покушали нешто да научите дете с тумором?
Јесте ли икада били у ситуацији да се бојите да изговорите реч „ноге“ јер шеснаестогодишњак из прве клупе никада неће ходати?
Јесте ли икада подучавали дете после тешке операције?
Јесте ли икада подучавали дете без вида?
Јесте ли икада видели како памти глуво дете? Како комуницира?
Јесте ли икада младића или девојку с дислексијом покушали да научите да читају?
Јесте ли икада дошли у понедељак у школу да бисте сазнали да је дечак којем сте разредни старешина погинуо у саобраћајној несрећи?
Јесте ли икада припремали за матуру дете које је прекјуче изгубило оца или мајку, а рокови су неумољиви и од тога им зависи будућност?
Јесте ли икада помагали детету с епи-нападом на часу? Да ли је неко од вас икад видео како изгледа срчани удар код младог човека?
Јесте ли икада дошли кући својој породици након што сте чули да вам је ученик страдао испред школе због неопрезног возача?
Јесте ли се икада запитали, да и након свега, ја морам да кажем: Драги моји ученици, данашња лекција су Њутнови закони?
Јесте ли икада покушали да мотивишете децу која немају родитеље?
Јесте ли икада некоме били ослонац баш у свему?
Јесте ли икада реаговали на вршњачко насиље?
Јесте ли икада видели како изгледа вршњачка национална или верска мржња?
Јесте ли икада након радног дана били на рубу суза (није патетика)?
Јесте ли икада ћутали читав дан јер с неким стварима једноставно не можете да се носите? А видите, не говорим о раду у настави, не говорим о предавањима, вежбама, тестовима, припремама, новим курикулима, вредновањима, новим облицима наставног процеса…
Не говорим ни о пажњи коју морате придавати свима једнако, јер млади су крхки, они нечујни су несигурни, они гласни су још несигурнији.
Јесте ли икада покушавали уразумити оца који је дошао да оправда проблематично дете?
Јесу ли вам икад псовали у лице и говорили да сте након свега безвредни само зато што неко има лошу оцену и није учио?
Да ли вас је икад неки родитељ ухватио за руку и рекао породичну тајну коју не смете одати ни својим најближима? Тајну од које се заледите!
И након свега, уђете у разред, насмејете се, узмете ту јефтину креду и покушате нешто научити нашу младост. И онда, та младост напредује, расте, поздравља вас, уважава као што вас никада није држава и окружење уважавало. Јављају вам се и након 10 – 15 година након што су завршили школу, и тада, уз све нове ученике, одвајате време за њих јер: Једном професор, увек професор!
Јесте ли икада видели како сиромашно дете скрива поцепане рукаве?
Јесте ли икада видели гладно дете? Јесте ли икада нахранили гладно дете?
Јесте ли икада били део њихових породице? И да, они добри професори, живе учеников живот, и добар и лош, и сиромашан и богат.
Јесте ли икада помислили да сви будући научници, спортисти, премијери, председници, људи који откривају лек за болести – пролазе кроз наше руке?
Јесте ли икада помислили да кроз наше руке пролазе и будуће убице, силоватељи, лопови…
Јесте ли икада видели ученичко насиље над професорима?
Јесте ли икада видели уплакану колегиницу?
Јесте ли икада покушали да смирите туђе дете у изливу беса према професору?
Не кажем овде да су сви професори добри, али кажем да је већина часна. Не кривите њих за своје неуспехе!
На крају, јесте ли икада, сви ви који с толико мржње говорите о нама који спроводимо образовање у нашој земљи и желимо да вратимо понос и образ нашој професији, били у нашој ситуацији?
Јесте ли икада завршили студије физике, математике, хемије?
И јесте ли икада, ма колико год вам тешко било, након губитка вољене особе, смрти у обитељи, смрти пријатеља, дошли у школу, навукли осмех и рекли: Хајмо децо, данас ћемо радити оглед са сочивима. Овде имате једну, а ја имам још две јер сам ћорав и стар.
И навучете наочаре, а дечји смех вас лечи.
Аутор: Ivan Lutz