Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?
Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku. Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.
Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno. Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.
Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.
Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.
Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).
Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom? Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).
Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!
Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.
Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.
Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe! Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.