Stižem juče u školu i zatičem ispred i u celoj ulici neopisivu gužvu. Pošto su mi reakcije, kao i svima nama, utrenirane na vanredna stanja i hitne situacije, pomislim da se nešto takvo desilo. Parkiram kola u susednoj ulici, dolazim do škole peške, jedva se probijajući uskim trotoarom. I tek tu shvatam: uzrok uzbune je kiša. Mnoštvo roditelja je tu jer deca ne smeju pokisnuti. Samo da napomenem da je kiša bila sasvim blaga.
Ovaj događaj je bio samo šlagvort za ono što mi se nametnulo kao celodnevna tema. Bilo mi je žao dece.
Da krenem redom.
Sve češće slušamo kako su nam deca razmažena, nesamostalna, nesposobna za život, ostaju sa roditeljima do kasnih tridesetih, a mentalno i duže, ne uče dovoljno…i tako. Za to smo spremni da okrivimo sve. Od ratova devedesetih, siromaštva, politike, školskih programa i svega, ali sebe potpuno zaboravljamo jer smo uvereni da smo svojoj deci najbolji prijatelji, da radimo sve kako treba za njihovo dobro, a suštinski, preko njih vadimo sopstvene fleke, lečimo lične frustracije i uskraćenosti. Roditelji su danas upali u jedan mračni ćorsokak krivih ogledala i nakaradnih uverenja gde padaju na nos od posla, obaveza, posvećenosti, a najčešće sve uludo bacaju.
Roditelji mnogo rade. Detetu treba obezbediti sve. Za cenu se ne pita. Oni dolaze kasno kući i slobodno vreme posvećuju deci, pročitali su da to treba da bude aktivno i kvalitetno, pa ostale kućne obaveze obavljaju po noći. Dete nema pojma da se u kući kuva, popravlja, briše. Ono to prespava. U budnom vremenu ono je centar pažnje, igre, zajedničkog učenja, ili je dobilo elektronsku igračku.
Roditelji biraju vrtić i školu, beskrajno se raspitujući za svaki detalj jer neće da dozvole bilo kakav propust u obrazovanju budućeg genija, što dete obavezno mora biti. Kada dete već krene, oni ga prate, nose mu torbu do petog razreda i obavezno su članovi više viber grupa gde se detaljno razrađuju pitanja svih dnevnih aktivnosti, od ponašanja, domaćih zadataka, do toga šta je ko rekao i uradio; informacije se ukrštaju, jer posvećen roditelj mora znati svaki momenat u životu svog deteta. Škola je jako teška, programi su prezahtevni, pa oni do fakulteta uče sve lekcije sa decom, znaju sva pitanja sa kontrolnih, a nekad uključuju i familiju, stručnu za određene oblasti. Na detetu je samo da sve te radove prikaže u školi. Neće ih samo ni odneti do škole.
U igri detetu ne sme faliti ni jedna igračka. Ako se posvađa sa drugom decom, tu su roditelji da odmah uspostave pravdu. Ne sme pasti, zakačiti krpelja, a ujed komarca se odmah tretira odgovarajućim sredstvom. Po jakom suncu, kiši, vetru, zimi, ne izlazi se iz kuće. Vreme mora biti optimalno. U hodu po ulici, detetu se drži ruka i savladavaju se sve prepreke, kao što su rupe i ivičnjaci. Ono je malo, pa će se saplesti. Sve do kasnih godina gledamo majke kako hvataju dete za ruku kada prelaze ulicu. Nisu sigurne da li je shvatilo opasnost koja vreba.
E, onda se desi da dete odraste i roditelj dođe do zaključka da sada sve može samo. Nema veze da li to dete ima deset, petnaest ili osamnaest godina. Roditelj ga pusti i prepusti, a ono ne zna ništa i ne može ništa. Ne ume da uči samo, ne pamti šta je za domaći, zaboravilo je kišobran, ostala mu je jakna u školi, svađa se i tuguje jer ga niko ne razume, nastavnik ga ne voli. Svuda prepreke i nepravde. Roditelj, sluša, gleda, čudi se i, naravno, dođe do zaključka da su školski programi preteški i nakaradni, sva druga deca nevaspitana, a nastavnici nedovoljno stručni.
Nije, prijatelji, tako.
Mi, roditelji smo krivi jer smo ih držali u zlatnom kavezu, negujući im osećaj da su plemeniti izdanak neprocenjive loze. A onda smo otvorili vrata kaveza i pustili ih da se snalaze u stvarnom svetu gde svi za sebe misle da su baš takvi izdanci. Deca lutaju zabezeknuta nad istinom da se život sastoji od obaveza, da svet nije uvek pravedan, da ne postoji niko ko će uspostavljati red, čistiti iza njih i imati opravdanje.
Ranije, dok smo mi bili deca, nije baš sve bilo drugačije. Škola je bila dosta stroža, ulica opasna, ali nam roditelji nisu vezivali pertle ni kupovali patike na čičak. Ako nismo znali da ih vežemo, puštali su nas da padnemo… i tako sve dok ne naučimo.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca