Дуго радим у школи. Много памтим. Прво морам да подсетим јер се много шта одједном заборавило.
Било је време када нико није желео да ради у школи јер је у индустрији било боље. Затим се привреда распала, па је школа, као сигурна позиција, постала пожељна. Данас опет нико неће у школу јер су услови очајни, положај наставника деградиран, насиље неспутано.
Затворили смо круг јер је школа код нас деценијама, на све могуће начине, потиснута и обесмишљена, постављена као последњи привезак на листи друштвених приоритета. Ова чињеница би била немогућа за било које друштво које брине о себи и свом напретку, јер је то место где шаљемо своју децу, а деца су нам, ваљда, најважнија, тако се свако изјашњава. Међутим, ми смо упали у замку, заборавили на циљ борећи се за свакодневни живот, бијући битке које нису наше, борећи се да преживимо иоле цели и са здравим разумом. А, шта са децом? О томе ћемо касније. Послаћемо их у иностранство. Снаћи ће се.
Школа, школски програми, проблеми образовања нису већ дуго у фокусу интересовања овог друштва. Нису ни политичка, нити медијска агенда. Осим у негативном смислу када треба наставницима спочитати колико мало раде, три до четири часа, па су преплаћени, имају четири месеца одмора, плус државне празнике, када треба за неуспехе на тестирањима упрети прст у предаваче, а заборавити креаторе школских програма. Случајеви насиља, опет су накачени на савест наставника и школе, јер је све то нерадно и корумпирано. Оцењивање је проблематично. Опет кривица наставника. Случајеви деце са посебним потребама који пате и испаштају бесмисленост законске регулативе, која их препознаје само на папиру, једнако су на наставничком образу.
Неко је врло свесно, годинама, урушавао нашу школу, врло савесно поткопавао углед наставничке професије, стављајући јој белег неспособности за мањкавости читавог друштва, опраштајући и умањујући нерад и неспособност осталих институција које се имају децом бавити. Неко је заборавио, опет свесно и савесно, на читав друштвени контекст у коме наша деца расту. Тај неко је узео метлицу и почистио сав муљ у школско двориште, оптужио наставнике, а децу приказао као незаинтересоване, лење, без пажње, окренуте лакој забави, без свести и будућности. Јер тако је најлакше. Заробили су нам садашњост и будућност зарад својих личних интереса, а прошлост преправили да ради на траси идеологије заборава. Деценијама су у нашем мејнстриму политичари, ријалити програми, мафијашке афере, јад, чемер и простаклук, уз обећања о бољем животу који само што није стигао. Деца су стављена на стендбај.
Иста та школа је била амортизер за све друштвене кризе. Кренимо од ратова деведесетих када су у школе стизала деца са ратних подручја, унезверена и дезорјентисана, ишчупана из корена и бачена на ледину да се приме како знају и умеју. Школе су их усправљале и неговале са онолико моћи колико су имале. Бомбардовање смо залечили у ходу. Прекинули школу, разбежали се, а у наредној школској години били срећни што смо живи, препричавали трауме из склоништа и гледали да децу сачувамо од горег, вратимо их у свакодневни живот и склонимо се од сивила. Корона је посебна прича са паником, личном и колективном, затвором и онлајн наставом која је требала да створи привид нормалности и континуитета. И то је школа испеглала. Ћутећи. Како зна и уме. Као што је испеглала и мајске трагедије. Само се балон пунио. Школа је одавно препумпана свим захтевима који су пред њу постављени, претњама, увредама интелекта и елементарног достојанства.
И, шта имамо сада? Та иста школа, и заборављена, и занемарена, и уморна, без правца и правог исходишта, туђом злом намером посвађана са остатком друштва, треба да брани и прати студентске захтеве. И она их брани. Штрајк просветних радника се поклопио са протестима студената. Једни су већ били на улици, други су им се прикључили. Заједно су.
Није проблем у школству и студентима, већ у остатку друштва, истом оном који се на школу није обазирао.
Одједном су наставници постали најважнији чинилац који студентске захтеве треба да изнесе и на том путу не сме застати ни поклекнути.
Одједном су обуставе у школама постале главна вест у информативним емисијама, а наставници, директори школа, родитељи школске деце, пожељни гости по телевизијама. Пребројавају се школе у штрајку. Аплаудира се онима који су храбри. Остали су означени као издајници опште идеје правде и напретка. Ово каже једна страна. Друга страна наставнике штрајкаче оптужује да не мисле на децу, пресавија табак за суд, прети, рачуна одбитке од плате, псује и вређа. Тако је наша школа постала полигон за општедруштвени обрачун. Од несигурне, постала је још нестабилнија. Од угрожене, постала је још порознија. Од подељене, постала је обојена мржњом и несхватањем. Једни захтевају подршку, други пљују. Једни гурају, други саплићу. Једни своју политичку немоћ оштре на претњама, други нуде солидарност у случају невоље. Наставници су постали хероји и издајице. Све очи су упрте у њих.
И сад ја, која сам у тој школи преко тридесет година и која о свему овоме пишем на основу личног сећања и искуства, питам: зар ово друштво заиста мисли да му све проблеме могу решити студенти и школа. Плус глумци, култура, пољопривредници, неки спортисти, али они се у овој причи не рачунају јер нема ко да их оптужи како протестом угрожавају децу. Шта се дешава са осталим људима? Задовољни сте својим животом, приходима, статусом? Немате примедби?
Судећи по броју људи који подржавају протесте и учествују у њима, рекла бих да је већина незадовољна. Али нема моћи да се на свом послу јавно определи или предузме неке драстичније кораке. Не може ни да се огласи, било као појединац, било као еснаф. Не сме да ризикује. Мора од нечега да се живи. Не зна се шта ће бити сутра. Не може да се замера. Не може ништа као појединац. Али може да своје дете остави код куће јер му је школа у обустави или да свог студента пошаље на улицу. И није му то ништа чудно, ни нездраво. Може од наставника да тражи изјашњење. Очекује да види у свом учитељу пркос против система. Захтева одлучност. Замера одустајање. Нуди заштиту у случају прогона.
Школа мора бити носилац друштвених промена. Школа мора да преломи. Школа мора да истраје. То одјекује ових дана. А где су грађевинци чија се струка ових дана ставља под сваку сумњу? Шта је са осталим инжењерима? Њима су путеви стабилни и енергенти обезбеђени? Где су судије? Каквим сном они спавају када их премештају и унижавају потирући свако слово закона? Да ли полицајце жуља безакоње и неправда, напредовање по партијским заслугама, шиканирање оних који о томе проговоре, који такну у недодирљиве? Како на све гледају родитељи деце која су побегла одавде, па своју празнину теше сликама бољег живота у белом свету? Шта је са службеницима социјалне заштите? Они, бар, свакога дана гледају невољи у очи. Шта је са свима онима који не иду на одморе, купују на граме и половине, који су робови банака и жртве дивљег богаћења? Где су сви ти људи који инфантилно очекују да их школа спасе? Нема их. Зато им и јесу деца на улицама. Смучила се тој њиховој деци немуштост старијих, стискање и окретање последње паре, мирење и одустајање…јер може бити и горе…
Не позивам ја никога на штрајк. Подвлачим то. Само хоћу да покажем колико лицемерја лежи у односу према школи, колико лажног пепела се посуло по свим главама у протеклих неколико месеци, колико је тужно што су наставничка леђа потурена за ударце са свих страна. А деца су наша. Свих нас. И ових што се буне, и ових што тврдокорно леже на својим позицијама одбијајући да испуне било који од постављених захтева. Деца су између и њихови наставници, школски и универзитетски. Неки тапшу, неки ударају. Некима деца треба да осмисле будућност, неки се децом служе као штитом од надолазеће опасности. Школа више не може да пумпа. Препумпана је одавно. Уколико не добије праву подршку и одушку, пући ће. Од умора, претурања и манипулације.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца