Dugo radim u školi. Mnogo pamtim. Prvo moram da podsetim jer se mnogo šta odjednom zaboravilo.
Bilo je vreme kada niko nije želeo da radi u školi jer je u industriji bilo bolje. Zatim se privreda raspala, pa je škola, kao sigurna pozicija, postala poželjna. Danas opet niko neće u školu jer su uslovi očajni, položaj nastavnika degradiran, nasilje nesputano.
Zatvorili smo krug jer je škola kod nas decenijama, na sve moguće načine, potisnuta i obesmišljena, postavljena kao poslednji privezak na listi društvenih prioriteta. Ova činjenica bi bila nemoguća za bilo koje društvo koje brine o sebi i svom napretku, jer je to mesto gde šaljemo svoju decu, a deca su nam, valjda, najvažnija, tako se svako izjašnjava. Međutim, mi smo upali u zamku, zaboravili na cilj boreći se za svakodnevni život, bijući bitke koje nisu naše, boreći se da preživimo iole celi i sa zdravim razumom. A, šta sa decom? O tome ćemo kasnije. Poslaćemo ih u inostranstvo. Snaći će se.
Škola, školski programi, problemi obrazovanja nisu već dugo u fokusu interesovanja ovog društva. Nisu ni politička, niti medijska agenda. Osim u negativnom smislu kada treba nastavnicima spočitati koliko malo rade, tri do četiri časa, pa su preplaćeni, imaju četiri meseca odmora, plus državne praznike, kada treba za neuspehe na testiranjima upreti prst u predavače, a zaboraviti kreatore školskih programa. Slučajevi nasilja, opet su nakačeni na savest nastavnika i škole, jer je sve to neradno i korumpirano. Ocenjivanje je problematično. Opet krivica nastavnika. Slučajevi dece sa posebnim potrebama koji pate i ispaštaju besmislenost zakonske regulative, koja ih prepoznaje samo na papiru, jednako su na nastavničkom obrazu.
Neko je vrlo svesno, godinama, urušavao našu školu, vrlo savesno potkopavao ugled nastavničke profesije, stavljajući joj beleg nesposobnosti za manjkavosti čitavog društva, opraštajući i umanjujući nerad i nesposobnost ostalih institucija koje se imaju decom baviti. Neko je zaboravio, opet svesno i savesno, na čitav društveni kontekst u kome naša deca rastu. Taj neko je uzeo metlicu i počistio sav mulj u školsko dvorište, optužio nastavnike, a decu prikazao kao nezainteresovane, lenje, bez pažnje, okrenute lakoj zabavi, bez svesti i budućnosti. Jer tako je najlakše. Zarobili su nam sadašnjost i budućnost zarad svojih ličnih interesa, a prošlost prepravili da radi na trasi ideologije zaborava. Decenijama su u našem mejnstrimu političari, rijaliti programi, mafijaške afere, jad, čemer i prostakluk, uz obećanja o boljem životu koji samo što nije stigao. Deca su stavljena na stendbaj.
Ista ta škola je bila amortizer za sve društvene krize. Krenimo od ratova devedesetih kada su u škole stizala deca sa ratnih područja, unezverena i dezorjentisana, iščupana iz korena i bačena na ledinu da se prime kako znaju i umeju. Škole su ih uspravljale i negovale sa onoliko moći koliko su imale. Bombardovanje smo zalečili u hodu. Prekinuli školu, razbežali se, a u narednoj školskoj godini bili srećni što smo živi, prepričavali traume iz skloništa i gledali da decu sačuvamo od goreg, vratimo ih u svakodnevni život i sklonimo se od sivila. Korona je posebna priča sa panikom, ličnom i kolektivnom, zatvorom i onlajn nastavom koja je trebala da stvori privid normalnosti i kontinuiteta. I to je škola ispeglala. Ćuteći. Kako zna i ume. Kao što je ispeglala i majske tragedije. Samo se balon punio. Škola je odavno prepumpana svim zahtevima koji su pred nju postavljeni, pretnjama, uvredama intelekta i elementarnog dostojanstva.
I, šta imamo sada? Ta ista škola, i zaboravljena, i zanemarena, i umorna, bez pravca i pravog ishodišta, tuđom zlom namerom posvađana sa ostatkom društva, treba da brani i prati studentske zahteve. I ona ih brani. Štrajk prosvetnih radnika se poklopio sa protestima studenata. Jedni su već bili na ulici, drugi su im se priključili. Zajedno su.
Nije problem u školstvu i studentima, već u ostatku društva, istom onom koji se na školu nije obazirao.
Odjednom su nastavnici postali najvažniji činilac koji studentske zahteve treba da iznese i na tom putu ne sme zastati ni pokleknuti.
Odjednom su obustave u školama postale glavna vest u informativnim emisijama, a nastavnici, direktori škola, roditelji školske dece, poželjni gosti po televizijama. Prebrojavaju se škole u štrajku. Aplaudira se onima koji su hrabri. Ostali su označeni kao izdajnici opšte ideje pravde i napretka. Ovo kaže jedna strana. Druga strana nastavnike štrajkače optužuje da ne misle na decu, presavija tabak za sud, preti, računa odbitke od plate, psuje i vređa. Tako je naša škola postala poligon za opštedruštveni obračun. Od nesigurne, postala je još nestabilnija. Od ugrožene, postala je još poroznija. Od podeljene, postala je obojena mržnjom i neshvatanjem. Jedni zahtevaju podršku, drugi pljuju. Jedni guraju, drugi sapliću. Jedni svoju političku nemoć oštre na pretnjama, drugi nude solidarnost u slučaju nevolje. Nastavnici su postali heroji i izdajice. Sve oči su uprte u njih.
I sad ja, koja sam u toj školi preko trideset godina i koja o svemu ovome pišem na osnovu ličnog sećanja i iskustva, pitam: zar ovo društvo zaista misli da mu sve probleme mogu rešiti studenti i škola. Plus glumci, kultura, poljoprivrednici, neki sportisti, ali oni se u ovoj priči ne računaju jer nema ko da ih optuži kako protestom ugrožavaju decu. Šta se dešava sa ostalim ljudima? Zadovoljni ste svojim životom, prihodima, statusom? Nemate primedbi?
Sudeći po broju ljudi koji podržavaju proteste i učestvuju u njima, rekla bih da je većina nezadovoljna. Ali nema moći da se na svom poslu javno opredeli ili preduzme neke drastičnije korake. Ne može ni da se oglasi, bilo kao pojedinac, bilo kao esnaf. Ne sme da rizikuje. Mora od nečega da se živi. Ne zna se šta će biti sutra. Ne može da se zamera. Ne može ništa kao pojedinac. Ali može da svoje dete ostavi kod kuće jer mu je škola u obustavi ili da svog studenta pošalje na ulicu. I nije mu to ništa čudno, ni nezdravo. Može od nastavnika da traži izjašnjenje. Očekuje da vidi u svom učitelju prkos protiv sistema. Zahteva odlučnost. Zamera odustajanje. Nudi zaštitu u slučaju progona.
Škola mora biti nosilac društvenih promena. Škola mora da prelomi. Škola mora da istraje. To odjekuje ovih dana. A gde su građevinci čija se struka ovih dana stavlja pod svaku sumnju? Šta je sa ostalim inženjerima? Njima su putevi stabilni i energenti obezbeđeni? Gde su sudije? Kakvim snom oni spavaju kada ih premeštaju i unižavaju potirući svako slovo zakona? Da li policajce žulja bezakonje i nepravda, napredovanje po partijskim zaslugama, šikaniranje onih koji o tome progovore, koji taknu u nedodirljive? Kako na sve gledaju roditelji dece koja su pobegla odavde, pa svoju prazninu teše slikama boljeg života u belom svetu? Šta je sa službenicima socijalne zaštite? Oni, bar, svakoga dana gledaju nevolji u oči. Šta je sa svima onima koji ne idu na odmore, kupuju na grame i polovine, koji su robovi banaka i žrtve divljeg bogaćenja? Gde su svi ti ljudi koji infantilno očekuju da ih škola spase? Nema ih. Zato im i jesu deca na ulicama. Smučila se toj njihovoj deci nemuštost starijih, stiskanje i okretanje poslednje pare, mirenje i odustajanje…jer može biti i gore…
Ne pozivam ja nikoga na štrajk. Podvlačim to. Samo hoću da pokažem koliko licemerja leži u odnosu prema školi, koliko lažnog pepela se posulo po svim glavama u proteklih nekoliko meseci, koliko je tužno što su nastavnička leđa poturena za udarce sa svih strana. A deca su naša. Svih nas. I ovih što se bune, i ovih što tvrdokorno leže na svojim pozicijama odbijajući da ispune bilo koji od postavljenih zahteva. Deca su između i njihovi nastavnici, školski i univerzitetski. Neki tapšu, neki udaraju. Nekima deca treba da osmisle budućnost, neki se decom služe kao štitom od nadolazeće opasnosti. Škola više ne može da pumpa. Prepumpana je odavno. Ukoliko ne dobije pravu podršku i odušku, pući će. Od umora, preturanja i manipulacije.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca