Клинички термин за аутизам је поремећај из спектра аутизма (АСД). То је неуроразвојни поремећај – стање с којим се рађа. У основи, промене у мозгу утичу на то да особе са аутизмом уче, понашају се, комуницирају другачије од неуротипичних људи.
“У реалности је то спектар,” каже развојни педијатар Carrie Cuffman. “Не постоје две особе са аутизмом који имају идентично стање.” Код неких особа у спектру симптоми једва да могу да се уоче, док друге аутизам омета у свакодневном животу. И управо тај велики диверзитет чини да је аутизам теже дијагностиковати.
Па опет, број људи који добијају дијагнозу озбиљно расте.
Као што графикон изнад показује, број деце са добијеном дијагнозом расте невероватном брзином. У истраживању из 2012. године, један од 69 једанаестогодишњака имао је аутизам, да би до 2020. године та статистика скочила на 1 у 36. Ако се настави овим темпом, да ли се може десити за деценију или мало више да свако друго дете добије дијагнозу аутизма? И како ће изгледати свет у ком половина људи захтева помоћ других да би функционисали у свакодневним активностима.
Научници тврде да ово није баш много вероватан сценарио.
Неколико чињеница о аутизму, на основу података из (САД)
– Око 1 од 36 деце је идентификовано са поремећајем из аутистичног спектра (АСД) према проценама CDC-ове Мреже за праћење аутизма и развојних сметњи (ADDM).
– Аутизам се јавља у свим расним, етничким и социоекономским групама.
– Аутизам је скоро четири пута чешћи међу дечацима него међу девојчицама.
– Око 1 од 6 (17%) деце узраста од 3 до 17 година дијагностикована је сметња у развоју, како су пријавили родитељи, током периода истраживања 2009–2017. То укључује аутизам, поремећај пажње/хиперактивности, слепило и церебралну парализу, између осталог.
Зашто је порастао број деце са дијагнозом аутизма?
Раст броја деце с дијагнозом стабилно расте већ пуних 20 година. Како у САД-у одакле су и преузети подаци у тексту (код нас се детаљна статистика не бележи), тако и у остатку света.
То јесте велики раст, али стручњаци тврде да није у питању никаква „епидемија“. Иако не поричу да је број деце с поремећајем у спектру у порасту, то није толико драматично. Већина тог пораста може се, кажу, приписати прецизнијој дијагностици и третману.
Свест и могућности за третман
“Много је вероватније да ћете данас, у ери доступних информација, довести дете на проверу и распитати се за то шта поједини симптоми значе, него што је то био случај пре тридесет година.” каже др Cuffman. “Да, већи број деце добија дијагнозу и добијају је раније.”
Уз то, постоје третмани и могућности да се стање стави под контролу, много више него раније.
Changes to the diagnostic criteria
Пораст броја случајева АСД није резултат само боље дијагностике, већ и тога што се променило оно што се заправо сматра да је део спектра.
Све до 2013. године, није постојало оно што данас зовемо спектар поремећаја аутизма. Уместо тога, били су подељени на неколико развојних поремећаја:
- Аутизам.
- Pervasive developmental disorder.
- Аспергеров синдром.
- Дечји дезинтегративни поремећај.
Дакле, било је збуњујуће. А дијагнозе су биле подељене. Тек 2013. сва ова стања подведена су под поремећаје у спектру аутизма, па је и самим тим број деце с дијагнозом порастао.
Остали разлози због којих је аутизам у порасту
Генетика
За разлику од стања попут, рецимо, Дауновог синдрома који је резултат једне, специфичне генетске мутације, аутизам се повезује с више од 1000 различитих промена у генима.
Утицај окружења
“Јасно је да изложеност одређеним факторима ризика повећава шансе да дете добије дијагнозу аутизма” каже др Cuffman notes. Ево неколико примера:
- Мањак кисеоника у пренаталном периоду.
- Мајка је имала инфекцију.
- Мајка је конзумирала алкохол, опијате…
- Загађеност ваздуха или воде.
Модерна медицина
Постоје још неки параметри за које истраживачи тврде да утичу на повећање могућности да дете буде у спектру. У том смислу, аутизам се чешће јавља ако:
- Мајка има више од 35 у време зачећа.
- Отац има више од 40.
- Је беба превремено рођена.
- Је трудноћа имала компликације.
- Је дете рођено с малом тежином.
Примећујете да су то све фактори којих раније није било или, ако их је било, били су ређи, а деца су имала мању шансу да преживе. Мајке су некад биле много млађе кад добију прво дете, очеви такође, а степен преживљавања превремено рођених беба био је осетно мањи.
Утицај екрана још увек се истражује, али оно што знамо из излагања професора Ненада Глумбића јесте да, деца која су у првој години изложена екранима 1-2 сата дневно имају двоструко већу вероватноћу да добију дијагнозу аутизма у трећој години, у поређењу са неекранизованом децом, истиче проф. др Ненад Глумбић.
То не значи да код њих аутизам не би постојао да нису били изложени екранима, већ су екрани допринели томе да симптоми буду видљивији и тежи.
Ипак, ма колико се ми трудили да пораст броја деце у спектру „оправдамо“ бољом дијагностиком, можда би најбоље било да одемо до најближе школе у крају и потражимо најстарију учитељицу у школи. Кад је нађемо, можемо јој поставити једно, једноставно питање: „Да ли је број деце са сметњама налик аутизму, деце којој је потребан рад по ИОП-у, једнак данас и пре 30 година?“ Рећи ће вам – ни близу. Данас их је далеко више. А то боља дијагностика не може да промени…