Do juče je vaše dete još bilo zaštićeno toplinom učiteljičinih osmeha. Ona je znala kada je tužno, kada mu treba dodatno objašnjenje, kada je gladno ili umorno. Bila je „treći roditelj“, kako često kažemo. A onda, preko noći, vaše jedanaestogodišnje dete ulazi u svet u kom je deset, dvanaest, pa i više različitih nastavnika, svaki sa svojim očekivanjima, stilom ocenjivanja i temperamentom.
To je realnost petog razreda u Srbiji. I dok roditelji često primećuju stres i zabrinutost svoje dece u ovom periodu, malo ko razmišlja o sistemskim razlozima koji stoje iza te promene. Ovo nije samo priča o „odrastanju“ ili „prilagođavanju“ – ovo je priča o dubokom obrazovnom disbalansu koji traje već decenijama.
Brojke ne lažu: Kada promene postanu šok
Pre nego što krenemo dalje, hajde da pogledamo konkretne podatke. Dete u petom razredu u Srbiji prelazi sa jednog nastavnika na sistem sa 10-12 različitih nastavnika. Umesto 6-7 osnovnih predmeta koje je imalo do nedavno, sada ima:
Obavezni predmeti u petom razredu:
- Srpski jezik (5 časova nedeljno)
- Engleski jezik (2 časa)
- Drugi strani jezik (2 časa)
- Likovna kultura (2 časa)
- Muzička kultura (2 časa)
- Istorija (1 čas)
- Geografija (1 čas)
- Matematika (4 časa)
- Biologija (2 časa)
- Tehničko i informatičko obrazovanje (2 časa)
- Fizičko vaspitanje (3 časa)
- Verska nastava ili Građansko vaspitanje (1 čas)
Plus slobodne nastavne aktivnosti koje škola nudi, a koje su deca obavezna da pohađaju.
To je ukupno između 26 i 29 časova nedeljno različitog gradiva, različitih nastavnika, različitih zahteva. I to ne računajući promenu prostora – mnoge škole imaju kabinetsku nastavu, pa deca konstantno menjaju učionice, nose težke rančeve, snalaze se u gužvi na hodnicima.
Dve paralelne realnosti: Učiteljice vs. Predmetni nastavnici
Učiteljski fakultet: Priprema za razumevanje deteta
Ali, različiti nastavnici nisu jedini problem. Problem je daleko dublji. Ne samo da se na fakultetima oni ne obučavaju ѕa rad sa decom u meri u kojoj bi trebalo, već je nastavnika koji su uopšte završili nastavničke smerove svake godine dramatično manje.
Jer, kada učiteljica završi Učiteljski fakultet, prošla je kroz celovit program koji je fokusiran na dete kao celinu. Njeno obrazovanje obuhvata:
- Razvojnu psihologiju – razumevanje kako deca rastu, misle i uče u različitim uzrastima
- Pedagogiju – teorije učenja i najbolje prakse u radu sa decom
- Psihologiju učenja i poučavanja – kako prilagoditi nastavu individualnim potrebama
- Didaktiku – metode i tehnike prenošenja znanja
- Metodiku – konkretne pristupe za svaki predmet
- Školsku pedagogiju – rad sa grupom, upravljanje odeljenjem
- Stručnu praksu – direktan rad sa decom pod nadzorom
Učiteljica izlazi sa fakulteta spremna da razume dete – ne samo da mu prenese gradivo, već da prepozna kada je anksiozno, kada ima problem kod kuće, kada mu treba posebna podrška. Ona zna kako se razvija dečiji mozak, kako funkcionišu deca sa 7, 8 ili 9 godina.
Predmetni nastavnici: Stručnjaci bez pedagoške pripreme
S druge strane, kada profesor matematike, biologije, istorije ili srpskog jezika završi svoj fakultet, on je pre svega stručnjak u svojoj oblasti. On poznaje matematiku, biologiju, književnost – ali:
Šta često nedostaje?
- Sistematska obuka iz razvojne psihologije – ne poznaje uvek karakteristike jedanaestogodišnjaka
- Dubinska obuka iz pedagogije – kako motivisati, kako upravljati razredom
- Metodika prilagođena uzrastu – kako kompleksne teme prilagoditi dečjem razumevanju
- Psihologija grupne dinamike – kako raditi sa 25-30 različitih ličnosti odjednom
Neke nastavničke studije imaju predmete poput „Pedagoške psihologije“ ili „Razvojne i pedagoške psihologije“, ali to je često jedan ili dva predmeta tokom celih studija, isključivo na nastavničkim smerovima koje gotovo niko više ne upisuje. Istovremeno, kod učiteljica to suštinski deo celog obrazovanja.
Rezultat? Nastavnik koji, ma koliko bio stručan u svojoj oblasti, nije nužno obučen da razume dete kao dete. On zna hemiju, ali možda ne zna da jedanaestogodišnjak još uvek razvija apstraktno mišljenje. Zna istoriju, ali možda ne razume da dete u tom uzrastu još uvek ima problema sa vremenskim i prostornim konceptima.
Šta pokazuju istraživanja o tranziciji?
Ako pitate roditelje, pa i samu decu, većina će vam reći – polazak u peti razred teži je i stresniji od polaska u prvi.
Tranzicioni period u odgovornom sistemu trebalo bi da obuhvata nekoliko meseci pre i posle prelaska u peti razred, te aktivnosti pripremnog programa, aktivnosti roditelja i druge prilagođene aktivnosti usmerene na dete. Na taj način, ovaj prelaz sa jednog na drugi nivo obrazovanja se uspešno prelazi uz minimalne prepreke.
Ali šta se dešava u realnosti u našim školama?
Glas dece: Šta oni zaista osećaju
Posebno zanimljiv uvid dolazi iz anketiranja učenika petog razreda koje je sprovela psiholog Biljana Čulafić. Kada su deca pitana šta im je najveći problem, odgovori su bili jasni.
Generalno, najveći problem učenicima petog razreda je to što moraju da nose pretežak ranac, što menjaju stalno kabinete, moraju više da uče i rade, da se probijaju kroz gužve u hodnicima u strahu da neće na vreme stići, ali i navikavanje na različite načine rada nastavnika.
A nostalgija za prethodnim razredima je upečatljiva:
„Vratila bih se u četvrti razred jer je naša učiteljica najbolja na celom svetu! Ona je nas vaspitala i obrazovala za peti razred“
„Nedostaje mi učiteljica, sve je jednostavnije bilo. Čak bi se vratila i u prvi razred!“
Sistemski problem: Nagla promena vs. postupna priprema
Ono što čini ovu situaciju posebno problematičnom jeste naglost promene. Dete koje je naviklo na jednu osobu koja ga vodi kroz školski dan dobija deset ili više različitih autoriteta, svaki sa svojim karakterom, pravilima, zahtevima koji mogu dijametralno da se razlikuju.
Dete koje je naviklo na predvidljivu rutinu i prostor, sada mora da pakuje stvari i menja učionice po 6 puta na dan.
Dete koje je naviklo na konstantnu emocionalnu podršku i pažnju, treba da se navikne da bude broj u dnevniku, jer njegov nastavnik ima možda i 300 đaka.
Dete naviknuto na sistem ocenjivanja koji ima razumevanje za individualne okolnosti suočava se sa strožijim ocenjivanjem, često bez uvida u kompletnu situaciju deteta.
Razlike u pristupu
Učiteljica je po pravilu blaža u pogledu ocenjivanja, delom zato što ima bolji uvid u to koliko se svaki učenik trudi, kakve su mu sposobnosti, koja se problematika dešava u porodičnom životu deteta, a delom zato što učiteljica često ocenjuje motivaciono, i zato što, kao jedini ocenjivač – ne želi strožijom ocenom da demotiviše dete.
S druge strane, predmetni nastavnik vidi dete 1-2 puta nedeljno, ima malo vremena da ga zaista upozna, a često i nije obučen da prepozna suptilne znake problema.
Razvojne karakteristike: Dete od 11 godina nije „mali srednjoškolac“
Posebno problematično je što se u petom razredu od dece očekuje skoro srednjoškolski nivo samostalnosti i odgovornosti, dok je dete razvojno još uvek u ranoj adolescenciji.
Jedanaestogodišnjak:
- Tek ulazi u pubetet – hormonske promene, emocionalna nestabilnost
- Razvija apstraktno mišljenje – ali ga nije još u potpunosti razvio
- Formira identitet – posebno ranjiv na kritiku i neuspeh
- Potrebna mu je struktura – ali i autonomija (što je paradoks)
U uzrastu kada polazi u peti razred dete doživljava razvojne promene koje menjaju njegov odnos prema sebi i drugima. Mogućnosti za konflikte sa roditeljima, nastavnicima i vršnjacima su povećane, a prelaskom na predmetnu nastavu, dete mora da uspostavi komunikaciju i prilagodi se nastavnicima, kao i težim i zahtevnijim školskim obavezama.
Posledice: Šta se dešava sa decom?
Ovaj sistemski problem ima konkretne, vidljive posledice. Deca doživljavaju povećan nivo stresa i anksioznosti, koji se manifestuje kroz strah od ocena i odgovaranja, nesanicu i somatske tegobe. Istovremeno dolazi do značajnog pada motivacije – deca koja su volela školu postaju ravnodušna i postavljaju sebi pitanje „zašto da se trudim kada nastavnik ne vidi moj trud?“
Samopouzdanje učenika takođe trpi velike posledice. Deca koja su u četvrtom razredu bila odlična, u petom postaju prosečna ili čak ispod proseka, što kod njih stvara osećaj da „nisu dovoljno pametna“. Ovo dovodi do pogoršanja odnosa sa školom – umesto da bude mesto učenja, škola postaje mesto stresa, a kod neke dece se pojavljuju i izbegavajuća ponašanja.
Dodatni teret pada i na roditelje koji postaju „dodatni nastavnici“. Ovo često dovodi do sukoba oko domaćih zadataka i potrebe za angažovanjem privatnih nastavnika, što dodatno opterećuje porodični budžet i odnose.
Šta bi trebalo da se promeni?
Kada govorimo o kratkoročnim merama, na prvom mestu je obavezna pedagoško-psihološka obuka za predmetne nastavnike. Nastavnici moraju da steknu znanja iz razvojne psihologije za uzrast od 11 do 15 godina, da razumeju tranzicione periode i usvoje strategije prilagođavanja nastave potrebama učenika.
Neophodno je uvesti program pripreme za peti razred koji bi uključio posete budućoj školi (ako je drugačija od dosadašnje), upoznavanje sa budućim nastavnicima i radionice za roditelje.
Razredni starešina u petom razredu treba da ima ključnu ulogu i dodatne časove sa odeljenjem, da organizuje individualne sastanke sa svakim učenikom i koordinira komunikaciju između svih predmetnih nastavnika.
Sistem bi trebalo uvoditi postepeno – prvi mesec bez ocena, samo upoznavanje, sa manje testova i više formativnog ocenjivanja. Od samog starta moraju biti jasna pravila i očekivanja.
Kada su u pitanju dugoročne reforme, potrebna je temeljna reforma studijskih programa za nastavnike. Obavezni kursevi iz razvojne psihologije, pedagoška praksa pod mentorstvom i kontinuirana profesionalna obuka moraju postati standard. Plan i program takođe zahteva prilagođavanje – nove predmete treba uvoditi postepeno, a ne sve odjednom u petom razredu, uz gradaciju složenosti prilagođenu uzrastu i međupredmetno povezivanje.
Sistem podrške u školama mora biti ojačan. To znači dovoljan broj školskih psihologa (ne jedan na 800 učenika), pedagoge koji aktivno prate tranziciju i grupe za podršku vršnjaka. Organizacija nastave bi trebalo da bude fleksibilnija – možda bi nekoliko predmeta mogao držati isti nastavnik (na primer jezik i istorija), uz timsku nastavu u prvom polugodištu i fleksibilniji raspored koji bi olakšao prilagođavanje.
Plan i program: Prilagođen ili neprilagođen uzrastu?
Dodatni problem leži u samom planu i programu. Dok je u prva četiri razreda nastavni plan pažljivo gradiran i prilagođen uzrastu, prelazak u peti razred donosi nagli skok u kompleksnosti.
A dete od 11 godina nije nužno spremno za ovaj skok. Ono još uvek uči konkretno, kroz primere i vizualizaciju. Apstraktno razmišljanje se tek razvija.
Zaključak: Vreme je da čujemo decu
Prelazak iz četvrtog u peti razred nije samo administrativna promena – to je jedan od najznačajnijih momenata u obrazovnom putu deteta. A mi taj prelaz tretiramo kao da je to prirodan, jednostavan korak.
Nije.
Za desetine hiljada dece svake godine, peti razred je šok. I dok neka deca imaju resurse – emocionalnu stabilnost, roditeljsku podršku, prirodnu prilagodljivost – da se snađ, mnoga druga tonu.
Ne zato što nisu sposobna. Ne zato što nisu marljiva. Već zato što sistem ne prepoznaje njihove razvojne potrebe. Zato što nastavnici, ma koliko bili stručni, nisu obučeni da vide dete iza učenika. Zato što plan i program zahteva skok umesto postepenog rasta.
Nije problem u deci. Problem je u sistemu.
I dok god taj sistem ne promenimo – dok god ne počnemo da obrazujemo i nastavnike da razumeju dečiju psihologiju, dok god ne prilagodimo plan i program razvojnim karakteristikama uzrasta, dok god ne prepoznamo tranziciju kao ozbiljan izazov – deca će nastaviti da plaćaju cenu.
Pitanje je: koliko još generacija mora da prođe kroz ovaj nevidljivi šok pre nego što počnemo ozbiljno da ga rešavamo?
Izvori:
- Institut za moderno obrazovanje: Priprema za peti razred
- Biljana Čulafić: „Peti razred – jedna sasvim nova avantura“
- Centar za logopediju i ranu intervenciju: Tranzicija dece
- Nastavni plan i program za drugi ciklus osnovnog obrazovanja Republike Srbije