Ako bih morala da saberem koliko sam vremena provela ležeći pored svoje dece i čekajući da konačno zaspe, verovatno bih došla do cifre od više hiljada sati. Ponekad, to uspavljivanje ide sasvim glatko, baš onako kao što zamišljate roditeljstvo pre nego što dobijete decu – kupanje, čitanje priče, meda, zagrljaj i dete je za pet minuta već zaspalo. Ali, kao što rekoh – PONEKAD.
Mnogo češće se uspavljivanje pretvori u beskonačan broj pitanja, odlazaka u vece, pa još jednu čašu vode, pa još jednu priču… I sve tako dok ne zaspi, dok ne zaspi mama sama. Neverovatno je koliko dugo deca mogu biti budna kad legnu iako su pre toga potrošila i poslednji atom energije svojih roditelja.
I, kad se konačno umiri, počinjete da osluškujete ritam disanja da biste zaključili da li konačno spava. Dobro je, zaspala je. E sad još da se nekako teleportujete iz sobe, bez ikakve buke. Ali ne, krevet će zaškripati, zapećete za igračku ili će dete osetiti da ga ostavljate, prenuti se i tražiti vas nazad. I sve ispočetka. A trebalo je još toliko toga uraditi dok deca spavaju.
Priznajem da me to ponekad iznervira i da se brecnem na nju: „Ako ti se spava, spavaj! Ne maltretiraj me!” Kako se samo pokajem čim izgovorim te reči…
Znam da će vam svi reći da je spavanje s decom loša navika, da je loše za brak, za njih, da moraju da nauče sami da se uspavaju. Ali ne dozvolite da vas ubede da će vaša deca biti nesigurne maze zbog toga. Jer neće. A znate li zašto? Pa prilično je logično. Ako im pružite ljubav i sigurnost, kako onda može iko da kaže da će ih to učiniti nesigurnim? Kako će to što ste legli pored svog deteta jer vas je zatražilo, zaboga, na bilo koji način biti nešto loše?
Kad naši prijatelji čija deca bez pogovora sama odlaze u krevet čuju da ih mi svake večeri uspavljujemo, nastane ona neprijtna tišina tokom koje znate da misle da ste potpuno omanuli kao roditelji.
Na početku mi je to smetalo. Sad sam shvatila važnu stvar. Nismo mi ti koji gubimo. Oni su. Gube tih deset ili dvadeset minuta bliskosti koja se ne može dobiti nikako drugačije osim kad zajedno legnete, zagrlite se i gledate svoje dete kako bezbrižno tone u san. Zato ja i dalje uspavljujem svoju decu.
Uspavljujem svoju decu jer vidim i osećam da tih 20 minuta njima toliko mnogo znači.
Uspavljujem ih jer između posla, škole, veša, sudova, ručkova, retko stižemo da budemo skupa i uhvatimo te posebne momente tišine i bliskosti kakvi su oni baš trenutak pre nego što utonu u san.
Uspavljujem ih jer čak ni ja ne volim kad treba da zaspim sama. Imam 30 godina, a kad mi je muž na putu, prevrćem se po krevetu satima dok konačno ne zaspim. Zašto onda na to da teram svoju decu?
Uspavljujem ih jer sve češće moje starije dete to čak i ne želi, već mi samo kaže da želi da zaspi sama. Znam da će ti trenuci kad sam joj toliko mnogo potrebna nestati dok trepnem i želim da uhvatim svaki koji mogu. Zato ležim kraj nje onda kada me traži, onda kad joj je moja blizina uteha i sigurna luka.
Uspavljujem ih jer znam da su dani i noći kada sam im tako jako potrebna da bi mirno zaspali – odbrojani.
Uspavljujem ih jer oni to traže, a ja želim da budem tu za njih.
I da, ponekad, posle napornog dana, ležanje i gledanje u plafon je poslednje što želim da radim. Ali onda se setim da je pored mene neko kome tih pola sata mog vremena znači da je voljen, siguran i da ga ništa na ovom svetu u tom trenutku i na tom mestu ne može povrediti. A taj njen osećaj ne bih menjala nizašta na svetu.
A. C.