Kažu da Jevreji, kada deca zatraže da im nešto kupe, nikad ne govore: ”To je preskupo, ne možemo to da priuštimo.” I pre nego što ovo osudite i shvatite kao popustljivost, pročitajte do kraja.
Naime, ta fraza je u nekim jevrejskim porodicama ”zabranjena” već generacijama. Umesto toga, oni svojoj deci upute jedno jednostavno pitanje koje iz temelja menja dečju perspektivu i način razmišljanja.
Kada dete poželi nešto skupo, umesto ”ne možemo to da priuštimo”, Jevreji će upitati: ”Kako bismo to mogli da priuštimo?”
Možda na prvi pogled to ne deluje kao neka velika razlika, ali govoreći im ”ne možemo to da priuštimo”, zapravo ih učite da su mogućnosti nepromenljive i da se tu ne može ništa učiniti. Učite ih da ne razmišljaju, da ne traže rešenja. Da su njihove mogućnosti ograničene na ono što im je dato. Da je želeti nešto lepše besmisleno. Zapravo ste time postavili granicu njihovoj mašti i snalažljivosti.
Ali zato, kad kažete ”kako bismo to mogli da priuštimo”, otškrinuli ste vrata i mozak vašeg deteta počinje ubrzano da radi u potrazi za rešenjem. Možda bih mogao da štedim, možda bih nešto mogao da uradim pa da zaradim, možda bih mogao da prodam nešto što više ne koristim. Upravo ste uključili mod kreativnosti u mozgu svog deteta! Ono počinje da rešava probleme, traži mogućnosti, razmišlja o njima.
Većina nas će stotinama puta izgovoriti svojoj deci to čuveno: ”Ne možemo to da priuštimo.” Nekima će to možda biti podsticaj samo po sebi, ali za mnoge je to tačka. Kraj. Ne razmišljaju dalje. Prestaju da pitaju i da sanjaju.
Ali, ako im stotinama puta do 15. godine kažemo ”kako bismo to mogli da priuštimo” mi smo postavili jedan mali deo temelja za budućeg lidera koji traži rešenja u kakavoj god situaciji da se nalazi.
Svaki put kad vaše dete poželi nešto što ne možete (ili ne želite) da mu tek tako kupite, to nije problem, to je prilika. Prilika da se pronađe put do ispunjenja cilja i ako on deluje daleko.