Ако би се укинула мала матура упис у један број средњих школа, нарочито најтраженијих, практично би био немогућ, јер би се појавило много више ученика са истим бројем поена, од предвиђене уписне квоте.
То би довело у неравноправну позицију ђаке који су своје оцене заслужили искључиво радом и трудом и којима наставници нису поклањали оцене зарад просека и Вукове дипломе. Тиме би били оштећени и ученици који су похађали осмолетке са „јаким“ критеријумом оцењивања, с обзиром да бројне анализе указују да су ти критеријуми врло различити по школама.
Због тога не чуди податак да ђаци са различитим оценама постижу сличне резултате на завршном испиту, као и да постоје велике разлике у знању ђака који су из осмолетке изашли са истим оценама. О томе колико вреде школске петице сведочи и чињеница да добар део вуковаца у неким окрузима на завршном испиту не успе да „добаци“ ни до републичког просека.
– Упис у средње школе само на основу оцена из основне је најгоре могуће решење, али је у оваквој ситуацији, када постоји сумња у регуларност завршног испита, једино фер. Какве су гаранције да и завршни испит из српског језика није, како то каже министар, „проваљен“? Можда не на нивоу државе, али је довољно да је хиљаду ученика имало решења пре тестирања – каже за Данас Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.
Указује да проблем поклањања оцена постоји више од деценије и да је присутан, како у основним тако и у средњим школама. Марков оцењује да је у ситуацији када сви јуре за просеком, знање потпуно обезвређено.
– Али нико не јури, рецимо, просек 3,90 или 4,40 већ искључиво 4,50 или 5,00. То је најчешће случај у основним школама док се у средњим стручним школама које кубуре са бројем ученика не јури за петицама већ за двојкама, па мали број ђака понавља разред или иде на поправни испит. Ни гимназије нису изузете од овог проблема, али се тамо углавном ученици боре за просек 4,5 – наводи Марков.
Држава никад није обелоданила податке о успеху ученика у средњим школама, али је зато статистика у основним поразна. Подаци за прошлу генерацију малих матураната (а врло су слични и ранијих година) сведоче да је скоро половина од њих око 70.000 била одлична на крају осмог разреда, а сваки пети је имао све петице.
Око 42 одсто је завршило осми разред са одличним успехом, трећина је била врлодобра, око 22 одсто добри, а свега један одсто је имало довољан успех. Просечан општи успех у осмом разреду за ту генерацију је 4,09. Статистика показује да се мали број ученика налази непосредно испод границе врлодоброг и одличног успеха (просек 3,30 и 3,40 односно 4,30 и 4,40). С друге стране, значајно већи број ученика има просек 3,50 и 4,50.
Сваки седми ученик у Србији завршио је основну школу као вуковац. Другим речима, сваки десети дечак и свака пета девојчица се у генерацији издвајају као изузетни, не само у погледу знања, односно одличног познавања наставних садржаја (имају све петице од петог до осмог разреда), већ и у смислу додатног ангажовања вреднованог кроз минимално једно признање или награду на такмичењу. Према броју вуковаца предњаче школске управе Лесковац (20 одсто), Ниш (18), Косовска Митровица и Јагодина (16).
Директорка XИВ београдске гимназије Марија Милетић каже за Данас да је толики број вуковаца нереалан и да по генерацији објективно треба да их буде највише 10 одсто. Од 262 матуранта ове гимназије свега 22 су вуковци, а готово сви су се с тим признањем или јаким одличним успехом уписали у ту школу.
– Створио се страховит притисак родитеља да ако ниси одличан, ти си не само лош ђак већ и лоше дете. Деца пуцају јер не могу да издрже тај темпо – истиче Милетић.
Сматра да ученици треба да се уписују у средње школе на основу успеха из осмолетке и резултата на малој матури и да „систем не може да се руши“, а да онај ко је довео до овакве ситуације мора да одговара.
Александар Марков каже да притисци да се оцене поклањају долазе са различитих страна, између осталог од родитеља и директора, али да добар део одговорности сносе и наставници који иду линијом мањег отпора. На питање чему служи одредба у правилницима о оцењивању да предметни наставник само предлаже закључне оцене, а да их утврђује одељењско веће (које може да прегласа наставника и поправи оцену), Марков одговара да је то својеврсна аномалија система.
– Та одредба је унета да би се ученик заштитио од самовоље наставника. Али пошто ђак има право да се жали и да одговара пред комисијом мислим да је тиме довољно заштићен – указује Марков.
Марија Милетић тврди да у гимназији на чијем је челу нема „навлачења“ просека, па је број вуковаца у односу на друге школе релативно мали. Случајеви да одељењско веће утврди другачију оцену од оне коју је предложио предметни наставник су, како каже, спорадични (један до два по разреду, не одељењу), а ђацима се изађе у сусрет само уз оправдан разлог. Одељенско веће може ученику поправити оцену само једном током школовања и то се евидентира у напоменама.
Пише: Весна Андрић
Извор: Данас