Ispratila sam, ne preterano pažljivo, ali krajičkom oka, hajku koja se ovih dana vodi protiv knjige „Naučite dete da spava“. Knjigu sam pročitala pre sedam godina i ne sećam se svakog detalja. Sećam se da sam mnogo toga korisnog i pametnog iz nje naučila. Sećam se i metode koja je zasmetala svim potpisnicima peticije. Nisam je primenila. Ne zato što mi je bila strašna. Ne zato što sam mislila da će moje dete imati trajne posledice (i, kako reče jedna od potpisnica peticije, završiti u Palmotićevoj). Nego jednostavno zato što sam izabrala drugo rešenje. Jer nisam morala da pribegnem ovoj metodi.
Kao što i Nevena u knjizi napominje, ova metoda NIJE za svakog niti je nešto što se preporučuje kao jedini ispravan način sticanja dobrih navika u spavanju. Ali postoje mame za koje ovo jeste rešenje.
Zamislite sebe, kao mamu vrlo zahtevnog deteta, ili čak blizanaca ili dvoje, troje dece sa malom razlikom. Nemate pomoć od baka. Suprug radi čitav dan, nekad i noćne smene, a vi padate od umora. Nedostatak vremena za sebe, promene koje ste doživeli u svom telu i svojoj duši, osećaj da ste potpuno sami i da sve radite pogrešno čine vas veoma nervoznim. Na sve to, tu je dete koje vas traži, kom trebate, možda na svakih sat vremena u toku noći. To je dete koje je zaspalo možda na vašim rukama i sad se, preplašeno, probudilo na drugom mestu. A vi nemate snage da podignete sebe. Frustracija i nervoza rastu munjevitom brzinom, dete to oseća i ne želi da spava. Ali ni vi ne možete više. Od svega vam je san najpotrebniji. Iz noći u noć, svoje nezadovoljstvo, umor i nervozu prenosite na dete.
Ako ste se pronašli u ovoj priči, ako ne uspevate da pronađete način da se suočite sa nemirnim i neredovnim snom svog deteta i time što mu neprestano trebate budni, ova metoda možda jeste za vas.
Ako ste mama koja ima pomoć bake, dadilje, kojoj suprug ne radi od jutra do sutra ili ste jednostavno super-mama kojoj san i nije toliko potreban – bravo za vas! Ali ako niste, to nije razlog da se stidite.
Uprkos tome što ova metoda nikad ne bi bila moj lični izbor i što je ne bih preporučila onima koji imaju snagu da se izbore sa nespavanjem svoje dece, za mame koje drugi način ne pronalaze – studije, objavljene prošle godine na Science Daily, pokazale su da dugoročno, ona NIJE štetna za dete.
To što Nevena predlaže čak i nije cry-it-out metoda
Nevena u svojoj knjizi predlaže da se dete i njegovo ponašanje vrlo pažljivo prate i da roditelj ODGOVARA na potrebe i pozive. Dakle, nećete ostaviti dete da plače dok se ne uspava, već ćete ulaziti i pokazati mu da ste tu. Pomazićete ga i nežno mu se obratiti. I tako više puta. Nevena kaže da možete ući na svakih 5 minuta i da je i to dovoljno da postignete rezultat. Ja mislim da ne čekate duže od 3 minuta. Ali ja nisam psiholog, kao ni oni koji su pokrenuli peticiju. Pa, 3 minuta mora da sačeka i svaki put kad odete do toaleta ili kad radite nešto što ne možete da prekinete istog trenutka. Važno je da dete zaspi u istom onom okruženju u kom će se u toku noći i buditi i tu je zapravo veliki deo osećaja sigurnosti.
Kada su me potpisnice peticije pitale da se uključim i podržim ih, uz napomenu da “roditelji koji pribegnu ovoj metodi štete psiho-fizičkom razvoju dece“ (iako se u knjizi i ne radi o cry-it-out metodi kako su je predstavili), moja prva pomisao je bila – pa dobro, hoćemo li sad napasti i industriju adaptiranog mleka, a s njima i mame koje ne doje? Jer, i među njima ima onih koje su to odlučile iako su možda mogle da pokušaju. Ili onih koje su pokušale i shvatile da im je to suviše stresno. Postoje istraživanja koja su pokazala da je za pravilan razvoj deteta dojenje daleko bolje rešenje od formule, čak i da su dojena deca zdravija i pametnija. Pa ipak, njihove mame imaju prava da kažu – ja to ne mogu. I to pravo i treba da imaju. Zarad svog mentalnog zdravlja, a samim tim i pravilnog razvoja njihove bebe.
Hoćemo li osuditi mame koje nisu zaposlene ili koje, možda, ne moraju da rade, što decu šalju u jaslice? Stenford univerzitet sproveo je istraživanja čiji rezultati kažu da rani odlazak u kolektiv i rano obrazovanje može biti stresno za dete, a brojni stručnjaci ga ne preporučuju smatrajući da socijalizacija postaje važna tek u 3. godini. Pre toga, deci je potrebna samo beskrajna ljubav i sigurno kućno okruženje. Da li bi, onda, i ove mame trebalo edukovati da je bolje da, ako baš ne moraju, uopšte ne rade, da zarad detetovog pravilnog razvoja zanemare svoje potrebe potpuno, daju otkaz i posvete se samo detetu?
Ne, jer nisu sve mame iste. Ne, jer kao što je mamina nervoza jer misli da joj je beba gladna mnogo štetnija od toga što će beba piti adaptirano mleko, tako je i frustracija koju neispavana mama prenosi na dete mnogo štetnija od metode koju Nevena predlaže. Jer, opet, ovo nije metoda koja preporučuje da dete ostavite da se uspava plačući.
Ako možete, dojte svoje bebe. Potrudite se. Ako ne možete, ne prebacujte sebi. Vašoj bebi bitniji je vaš osmeh i mir od mleka. Niste zbog toga ni mrvu manje majka, od mama koje doje.
Ako možete, budite s detetom kod kuće do treće godine. Ako ne možete ili ne želite da napustite posao, onda nemojte. Detetu trebate zadovoljni i ispunjeni, a ne usamljeni i nervozni.
Ako želite, spavajte sa svojom bebom. Nećete je razmaziti time niti je naučiti da manipuliše. Ako ne želite, ako ne možete, ako ste umorni, ako ste pod stresom, potražite način da beba nauči da spava. Onaj koji vam se učini kao najbolji, onaj koji će značiti minimum stresa i za bebu i za vas.
A. Cvjetić