Zašto se dvogodišnjaci inate?
Pitanje je pogrešno postavljeno. Reč je o prirodnom procesu razvoja tokom kojeg dvogodišnje dete postepeno prelazi iz razdoblja u kojem potpuno zavisi od roditelja u razdoblje nezavisne i samostalne osobe. Taj proces posebno je primetan u razdoblju između druge i treće godine, kao i ponovo tokom puberteta. No, važno je naglasiti da deca sarađuju. Deca reaguju prkosom ukoliko roditelji pokušavaju da ga zaustave, umešaju se ili na bilo koji drugi način upravljaju prirodnim tokom dečjeg razvoja! Tokom ovog razdoblja detetu su potrebni roditelji koji su spremni da ih dožive, uživaju sa njima i pruže im vođstvo.
Zašto neka deca ipak ne pokazuju svoj prkos?
Što više roditelji pokušavaju da utiču na dečji razvoj i postavljaju granice, to je verovatnija veća bitka oko preuzimanja moći. Dakle, ako roditelji sarađuju, veća je verovatnoća da će i dete.
Za koje aspekte razvoja je ovaj period posebno bitan? Da li je uopšte bitan?
Za razvoj novih veština, samopouzdanja i samosvesti, posebno je bitan ovaj period života. Razvoj ličnosti i kvalitet odnosa između roditelja i deteta, takođe, su uslovljeni prisutnošću navedenog perioda razvoja. Relativno jednostavno je „slomiti“ dvogodišnje dete kako bi se ponašalo lepo i poslušno, ali takvi postupci nose visoku cenu koja se primećuje pri ulasku u pubertet. „S tobom je sve u najboljem redu, volimo te takvog kakav jesi i uživamo u tvojoj prisutnosti“ – važna je poruka koju dete u tom periodu svog razvoja mora da dobije. Ukoliko ona izostane, posledice su jasno vidljive u kasnijim fazama razvoja.
Jesu li devojčice više sklone prkosu od dečaka? Ukoliko jesu, koji su uzroci tome?
Iz mog iskustva to je stvar kulture, kao i majčinog stava o tome kako bi se žene i devojčice morale ponašati.
Koliko dugo traje ovaj period? Ima li nade da će se on završiti do detetove treće godine?
Otprilike godinu dana traje period u kojem dete često govori „Pusti me, mogu sam/a!“, kao što i na svaki pokušaj upravljanja njegovim ponašanjem reaguje negiranjem. Postoje dva konstruktivna načina pomoću kojih roditelji mogu da umanje učestalost prepirki i konflikata, dok u isto vreme pružaju detetu priliku da razvije maksimalno poverenje u vođstvo roditelja i drugih odraslih osoba. Kada dete kaže da nešto može samostalno da uradi, dobar odgovor glasio bi: „Pa to je divno! Slobodno mi reci ako ti pritom zatreba pomoć.“ Kada dete kaže „NE“, potrebno mu je dati minut-dva vremena i videti kako se njegovo prvobitno negiranje menja u potvrdan odgovor. Ukoliko deci nije dopušteno da kažu „ne“, jedino što im preostaje je da se baš uvek slože, a time, baš kao i odrasli, gube svoje dostojanstvo.
Mogu li starija braća pozitivno da utiču na dete koje pokazuje prkos?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od konteksta, odnosno od toga šta roditelji smatraju pod pozitivnim uticajem. Ukoliko je starije dete „slomljeno“ i na veštački način prisiljeno da se ponaša poslušno, mlađe dete bi moglo da sledi njegov primer. Ukoliko, pak, starije dete slobodno razvija sve svoje kapacitete, to može da bude inspiracija mlađem.
Mogu li roditelji izbeći ovu fazu razvoja?
Ne.
Šta roditelji da učine ukoliko deca pokazuju izrazito jak prkos?
Primeri situacija u kojima deca reaguju vrlo burno:
Dete želi nešto što mu nije dopušteno. Radi se o procesu učenja koje, kao takvo, zahteva vreme. Odlučnim, ali prijateljskim tonom recite mu „ne“. To neće sprečiti zdravo dete u njegovoj borbi da, ipak, dobije ono što želi, ali će ga poučiti gde su lične granice roditelja, pre nego što krene u školu.
Dnevni rituali: oblačenje, menjanje pelena, pranje zuba, odlasci na spavanje. Deca, kao ni odrasli, ne vole kada se prema njima ophodimo kao prema stvarima. Dajte detetu priliku da sarađuje, u smislu da zajedno odredite kada i kako će se navedeni rituali sprovoditi. Ponovo naglašavam: koristite pritom odlučni i prijateljski ton – NEMOJTE da budete slatkorečivi i ne koristite prazne pedagoške izraze!
Dete želi nešto što pripada drugom detetu ili braći. Tu je, takođe, reč o procesu učenja koji može da traje dve do tri godine, pre nego što ga dete uklopi u svoje funkcionisanje. Budite odlučni, koristite prijateljski ton govora i strpljenje u svom ophođenju prema detetu.
Treba li da bude razlike između ophođenja prema detetu u sopstvenom domu i na javnim mestima?
Ne treba, jer u suprotnom dete gubi poverenje u svoje roditelje i njihove postupke.
Ponekad roditelji reaguju previše burno i viknu na svoje dete. Na koji način da to izbegnu?
Nema razloga za brigu. Deci su potrebna stvarna, emocionalna i iracionalna bića, kakvi ljudi i jesu. Recite detetu da ste preterano burno reagovali i preuzmite odgovornost, a zatim: oprostite sami sebi!
Da li bi trebalo da se bake i dede ophode prema unucima na isti način kao i roditelji?
Ne. Kako bi deca odrasla i pronašla svoje sopstvene načine i principe rešavanja raznih situacija, potrebno im je da se druže sa različitim ljudima i da dožive različite stilove ophođenja prema njima.
Imate li još kakav praktičan savet roditeljima vezan za ovaj period dečjeg razvoja?
Najveći problem ovog perioda su negativna očekivanja roditelja, koja su proizašla iz staromodnih načela psihologije i raznih medija. Suprotno tome, pokušajte da gledate na sve veću nezavisnost svog deteta kao na poklon, kao na priliku za učenje, a ne kao na problematično razdoblje.
Jesper Juul