Trener odbojkašica Partizana Nenad Živanović, u tajmautu meča protiv Crvene zvezde, obraća se svojim igračicama — devojkama, od kojih je osam maloletno — rečima koje ovde nećemo u potpunosti navoditi, ali koje u sebi sadrže jednu od najtežih psovki u srpskom jeziku, uperenu direktno u njih. „Znate kakve ste pi*****ne, brate, neverovatno,“ ponovio je više puta. Zvuk kamere je sve uhvatio. Internet je sve video. Protiv trenera je Odbojkaški klub Partizan pokrenuo disciplinski postupak.
Ono što je usledilo možda je i potresnije od samog snimka.
Igračice su se oglasile i stale u odbranu trenera. „Nije imao lošu nameru,“ napisale su u zajedničkom saopštenju. „Godinama se nije našla osoba kojoj je to smetalo.“ (?!)
Normalizacija nasilja: Kada se granice pomere toliko da ih više ne vidimo
Postoji psihološki fenomen koji stručnjaci nazivaju normalizacijom zlostavljanja — proces u kome žrtva, kroz vreme i ponavljanje, počinje da doživljava štetno ponašanje kao prihvatljivo, pa čak i kao dokaz brige. To se ne dešava naglo. Dešava se polako, korak po korak, godinama.
Zamislite devojčicu od trinaest ili četrnaest godina koja prvi put dolazi na trening. Ona želi da igra odbojku. Ona želi da pripada ekipi. Želi da je trener voli i ceni. U toj ranoj fazi, svaki autoritet — posebno onaj odraslog muškarca koji „zna“ — ogroman je u njenim očima. Ako taj autoritet od prvog dana komunicira kroz vikanje, ponižavanje i psovke, ali ih odmah uokviruje kao „brigu“ i „strast prema sportu“, devojčica neće zaključiti da je nešto pogrešno. Ona će zaključiti da je to sport. Da je to ljubav prema ekipi. Da treba da se zasluži da je vole, čak i kad te vređaju.
Tri godine kasnije, ta ista devojčica — sada malo starija, ali ne nužno mudrija u pogledu granica — piše saopštenje u odbranu čoveka koji ju je nazvao onim što ju je nazvao, jer „nije imao lošu nameru.“
Ovo nije slabost tih devojaka. Ovo je rezultat sistema koji ih je tome naučio.
„Dobra namera“ kao zlatni ključ koji otvara sva vrata
Jedna od najopasnijih rečenica u srpskom društvenom rečniku je: „Nije on/ona loš/a, samo je takav/takva.“ Ili njena varijanta: „Znam da je preterar/a, ali ima dobru nameru.“
Dobra namera postala je univerzalni pardon za loše ponašanje. Psujete decu — ali volite sport. Ponižavate igračice — ali „hoćete da ih podstaknete.“ Vičete na dete ispred celog tima — ali „to je motivacija.“
Problem je što psihologija ovde govori nešto sasvim drugačije od folklorne mudrosti. Namera onoga ko nanosi bol ne utiče na bol koji je nanet. Mozak devojčice koja čuje da je „pi*****na“ od svog trenera ne procesuira tu reč kroz filter „ali on je u stvari fin čovek.“ Procesuira je direktno, kroz emocionalni centar, i upisuje je kao informaciju o tome koliko ona vredi. Čak i kad toga nije svesna.
Istraživanja u oblasti sportske psihologije i pedagogije konzistentno pokazuju da verbalno zlostavljanje u sportu, čak i ono koje dolazi uz dobre rezultate, dugoročno povećava anksioznost, smanjuje samopouzdanje i — paradoksalno — štetno utiče na sam sportski učinak. Atlete koje su odrasle u sistemima zasnovenim na strahu retko dostižu svoj puni potencijal, jer značajan deo njihove mentalne energije troši se na upravljanje strahom od greške, a ne na slobodu igre.
Zašto su devojčice stale u njegovu stranu — i zašto je to tužno, a ne lepo
Kada je javnost pročitala saopštenje igračica Partizana, deo people je odahnuo: „Pa eto, same su rekle da im nije smetalo.“ Kao da su time zatvorile temu.
Ali ovde moramo biti precizni i pošteni.
Deca i mladi sportisti koji brane svog trenera posle verbalnog zlostavljanja najčešće to rade iz jednog od nekoliko razloga, koje psiholozi i pedagozi dobro poznaju:
Identifikacija sa agresorom — jedan od najmoćnijih odbrambenih mehanizama psihe. Ako prihvatim da je ponašanje koje trpim ispravno, ne moram da se suočim sa činjenicom da sam bila zlostavljana. Lakše je braniti trenera nego prihvatiti da je neko kome sam verovala mogao da me povredi.
Strah od posledica — sportski tim je socijalna jedinica. Ako se pobunite, rizikujete da budete isključeni, marginalizovani, da izgubite mesto u ekipi. Solidarnost u timovima često funkcioniše kao pritisak na konformizam.
Naučena bespomoćnost — posle dovoljno dugo ponavljanog ponašanja, mozak prestaje da ga doživljava kao problem. To nije pristanak. To je adaptacija na okolnosti koje nema snage da promeni.
Ljubav prema sportu kao zamena — devojke vole odbojku. Vole ekipu. Vole osećaj zajedništva. I sve to pomešaju sa likom trenera, pa odbrana trenera postaje odbrana svega što vole.
Nijedan od ovih razloga nije dokaz da im je dobro. Svaki od njih je signal da im treba pomoć, a ne aplauz.
Društvena cena normalizacije: Gde sve to vodi?
Ovo nije samo sportska priča. Ovo je priča o tome kakve odrasle ljude odgajamo.
Devojčica koja je naučila da je normalno da te vređaju ako te vole, nosiće tu lekciju van terena. U vezu u kojoj partner viče, ali „on/ona me voli“.
Normalizacija nasilja u sportu nije izolovani problem. Ona je model koji se replicira u svakoj sledećoj sferi života. I u tome je njena prava opasnost.
S druge strane — i ovo je važno — dečak koji gleda taj snimak i čuje da je trener „pravi čovek“ pa čak i da devojčice koje je vređao to kažu, uči nešto o tome kako sme da se ophodi prema ženama. Nasilje koje se normalizuje ne ostaje u svlačionici.
Šta kao roditelji možete i morate da uradite
Ako vaše dete trenira sport — bilo koji sport — ovo je trenutak da se zapitate nekoliko stvari.
Razgovarajte otvoreno. Pitajte dete kako se oseća na treninzima. Ne samo „Je l’ ti lepo?“ nego konkretno: „Da li te trener ikad viče? Da li te ikad nešto što kaže natera da se osećaš loše? Da li se ikad plašiš da napraviš grešku?“ Stvorite prostor u kome je bezbedno da odgovori iskreno.
Verujte svom detetu. Ako dete kaže da mu nešto smeta, ne umanjujte to rečima „Pa to je sport“, „Treba da bude jače“ ili „Trener zna najbolje.“ Ta reakcija vuče dete nazad u ćutanje.
Razlikujte zahtevnost od zlostavljanja. Zahtevni trener postavlja visoke standarde, očekuje napor, daje povratne informacije — ali to radi sa poštovanjem. Trener koji zlostavlja koristi ponižavanje, strah i vređanje kao alate. Ovo nije isto. Jedno gradi sportiste. Drugo ih lomi.
Prijavite. Ako postoji konkretan incident, imate pravo — i obavezu — da se obratite klubu, savezu, a po potrebi i nadležnim organima zaštite dece. Ćutanje nije lojalnost. Ćutanje je saučesništvo.
Pokažite detetu da imate svoju granicu. Jedan od najmoćnijih primera koji roditelj može da pruži jeste da i sam postavi granicu i odbrani je. Ako odvedete dete s treninga jer je trener prešao granicu, niste ga „omekšali“. Naučili ste ga da je dostojanstvo vrednost, a ne slabost.
I potrebno je da mi — kao roditelji, učitelji, novinari, komšije, navijači — prestanemo da plješćemo kada neko kaže da je nasilje ljubav.
Jer svaki put kad plješćemo, mi učimo neku devojčicu da to zaslužuje.