Moja dvogodišnja devojčica se borila da odveže kaiš na svojoj stolici hranjenje i da podigne naslon. „Još malo”, promrmlja ona kad je već nekoliko puta pokušala. „Još malo” složila sam se. Kada je napokon uspela, uzviknula sam: „Uspela si! Bilo je teško, ali uspela si. Tako sam ponosna na tebe!”
Način na koji sam pohvalila njen napor je iziskivao stvarno malo truda s moje strane. Mogla sam samo reći: „Pametna devojka!” (Ili čak „Evo, da ti pomognem sa tim.”) Šta ima loše u tome?
Istraživanja su utvrdila da deca spadaju u jednu od dve kategorije:
1. Oni sa fiksiranim načinom razmišljanja, koji veruju da su njihovi uspesi rezultat njihovog urođenog talenta ili pameti;
2. Oni koji veruju da su njihovi uspesi rezultat njihovog napornog rada.
Fiksiran način razmišljanja: „Ako morate da radite naporno, taj posao nije za vas.”
Deca koja fiksno razmišljaju veruju da su zaglavljena sa onom inteligencijom sa kojom su rođena. Oni razmišljaju otprilike ovako: „Ako morate da radite naporno, niste za to. Ako ste rođeni za nešto, to će prirodno, bez muke, doći do vas.” Kada to nešto ne stigne, ova deca se osećaju zarobljeno. Počnu da razmišljaju da nisu talentovani ili pametni kao što su im svi govorili. Oni izbegavaju izazove, plašeći se da će ispasti glupi u društvu.
Razvojni način razmišljanja: „Što više sebe izazoveš, bićeš pametniji.”
Deca sa razvojnim razmišljanjem veruju da se inteligencija uzgaja: što više učite, postajete pametniji. Ova deca shvataju da čak i geniji moraju naporno da rade. Kada pretrpe neuspeh, oni veruju da mogu biti bolji ako ulože više truda i vremena. Oni uživaju u učenju više nego u tome da ispadnu pametni. Oni vole teške zadatke.
Šta utiče na to kakvo će naše dete biti? Tip pohvale koji dobijaju, pa čak i dok su još bebe od jedne godine.
Istraživanje
U jednoj studiji, psiholozi su prikupili učenike petog razreda, nasumice ih podelili u dve grupe i dali im da rade testove inteligencije. Zatim su hvalili prvu grupu za pokazanu inteligenciju:
„Vau, to je stvarno dobar rezultat. Treba biti pametan za tako nešto.”
Drugu grupu su hvalili za uložen trud:
„Vau, to je stvarno dobar rezultat. Mora da ste se baš mnogo trudili.”
Deca koja su hvaljena za trud su tražila da rešavaju sve teže i teže zadatke, znajući da što se više budu trudila imaće bolje rezultate. Oni su bili motivisaniji da nauče više.
Deca koja su hvaljena za pamet i inteligenciju su tražila lakše zadatke, znajući da tako imaju veću šansa za uspeh i manje grešaka. Oni su izgubili poverenje u sebe, čak su i varali dok su brojali rezultate.
Veoma je bitno da deca nauče da inteligencija nije fiksirana.
I zato ću uvek kada moja devojčica bude uspela nešto da uradi da pohvalim njen trud i napor a ne njenu pamet i inteligenciju.
Poruka: Mozak je kao mišić. Što više ga koristite, jači postaje. Način na koji mozak jača je prihvatanje izazova, vežbanje veština i učenje novih stvari. Upamtite to kada sledeći put budete hvalili dete.
Priredila: Andrijana Maksimović
Izvor: Huffington Post