Прелазак млађих основаца на онлајн наставу, од тренутка када је премијерка најавила ту могућност, изазвао је незадовољство међу родитељима и делимично међу просветним радницима.
Неразумевање постоји на обе стране, а покушаћемо да сагледамо ситуацију из угла учитеља и родитеља.
Зашто учитељи траже онлајн наставу?
Пре свега, из страха за своје здравље и здравље својих укућана. Неки родитељи можда не верују да вирус постоји. Неки су уверени да га деца не преносе. Други нису нарочито савесни, па иако можда болесни, децу и даље шаљу у школу, не марећи за туђе здравље.
Многи ће сада питати – па шта да кажу пекари, продавци, фармацеути? Сви они могу ограничити контакте са својим купцима. А када вам првак дође с маском која спада и у коју кашље, а никако му не иде писање тог новог слова, ви му морате прићи, узети његову руку и показати му како да држи оловку. Дакле, директан контакт где вам помаже само скафандер ако је дете преносилац. Прваци често не умеју још да вежу пертле, па ће им учитељица прићи да помогне, а они ће се можда накашљати, кинути. Оваквих примера има на десетине.
Са седмогодишњацима је блиски контакт малтене неизбежан, а ако је дете преносилац, шансе да ће се и учитељица заразити су велике.
А замислите тек како је васпитачицама које децу пресвлаче, бришу и хране.
Зашто су родитељи забринути?
Родитељи, природно, брину пре свега за здравље и добробит своје деце. Јасно је да образовање трпи много у последњих годину дана, а да кад кажемо здравље, у последње време мислимо само на коронавирус. Образовање на даљину угрожава неке друге аспекте дечјег здравља, пре свега се ту мисли на психолошко стање деце која дане проводе прикована за екран, без контакта са наставницима и другарима.
Други проблем је чињеница да деца не добијају исти квалитет образовања и природно је што родитељима то смета. Чак су и наставници у једној анкети квалитет онлајн наставе оценили слабом двојком, па како онда родитељи могу бити одушевљени тиме што им деца (за коју се притом све време понавља да од овог вируса не обољевају озбиљније) добијају образовање за „двојку“?
И коначно, а можда најважније за родитеље је питање чувања деце и рада с њима. Наставници често постављају питање – ко децу чува после школе, која сада траје свега два сата?
Наш систем је деценијама организован тако да деца део дана проводе у школи, док им родитељи раде. Неки од њих после школе долазе кући, ручају, раде задатке, али то опет значи да нису баш цео дан препуштени сами себи.
Други у школи проведу читав дан јер користе услуге боравка, нема код куће ко да брине о њима. Родитељи их из школе узимају можда тек у 17 часова, кад заврше с послом, надајући се да су домаћи задаци квалитетно урађени у боравку и да ће неколико сати моћи да потроше на припрему вечере и дружење са децом. Можете ли да им судите због тога?
На крају, онлајн настава у нижим разредима основне школе, поред ангажовања око чувања деце од родитеља захтева и озбиљан рад са децом. Јер, седмогодишњак с почетка текста који тек учи прва слова тешко да може самостално да похађа онлајн наставу, да укључи Зум, преузме документ са домаћим задатком, уради га и пошаље. Родитељи, уз све обавезе које имају, ипак морају бити и учитељи деци која наставу похађају од куће.
Каква год коначна одлука била, невероватно је важно да учитељи и родитељи покушају да разумеју једни друге и да не дозволе да та одлука буде још једна јабука раздора међу њима.
А. Цвјетић