О љубави јакој, најјачој
Не постоји на овом свету ништа тако снажно што ме у две секунде може избацити из такта и насмејати… Расплакати и разгалити… нешто од чега ми се душа расцвјета као бехар из Шантићеве песме… Ништа до та два пара руку који се чврсто држе и трчкарају уз цику, вику и смех. А ја растем… прелазим изван дозвољених граница душе.
Нисам ја само мама. ,,Само”. Имам још неколико занимација у првој смјени, ал’ друге две припадају само њима. Паузе грабим за себе. И знаш шта? Уживам… истински. Још кад би се нашао неко да ме одмени у свим оним пословима који се гомилају ако нема помоћи или барем добре виле која би махнула штапићем и за час све довела у ред. Жао ми је кад се неодложно мора завршити. Јер они расту сваке секунде, а нити једну не могу зауставити.
Понекад се из бића откине жал за слободним временом, мирним јутрима и мирису свеже, вреле кафе која ми голица ноздрве док ми не измами осмех у углу усана. Тачније, барем једном дневно. То је онај моменат када ми до успаваних мисли дође да имам цели дан само за себе у топлом огртачу, док напољу лије киша која само што не вришти: ,,Лези и одмарај се!”
Ноћ ми је постала испрекидани континуитет неповезаних снова. Ни Спилберг се с њима не би снашао. И некако живим с тим. Пригрлила сам искакање у сред ноћи као из бунила и договорила се сама са собом да је то дио моје свакодневице која се једног дана једноставно неће поновити. Престаће. И можда ће ми на неки чудесан начин и недостајати.
Овај пут није био лак. Мислим да никада никоме није. Посебно кад ми је први пут до душе допрело да припадам некоме и да сам за једно мало, беспомоћно биће одговорна. Оно које сам створила и које сам под ребрима осећала и чувала мало мање од године. Које ће порасти и постати човек у чијој креацији учествујем до најситнијег детаља.
На том послу нема паузе ни искључивања. Никада више. И то је најлепше. То ме гура да се борим и постанем најбоља верзија себе, јер онај плод моје утробе држи своје радознале оке на мени и упија сваку кретњу која се у њему кодира као истина и љубав. И то на начин који је једини исправан. Зато се дижем сваког јутра и гурам. Мерим сваку реч, сваки потез, вагам као што никад вагала нисам. Не псујем. Или то чиним тихо, себи у браду. Учим их да воле и да вјерују. Да буду опрезни и уједно да љубе слободу.
На крају сваког дана се гризем због пропуста и избора које сам направила иако су ти избори морали баш такви да буду и није страшно кад се десе. Као она камара веша која се нагомилала и коју сам пеглала два сата док се моје чедо морало играти само. И баш тада открило неку нову, занимљиву ствар. Али се гризем… баш сваке вечери. Јесам ли дала све од себе? И гдје сам могла више и боље. То ми је посао. Бреме које сам с љубављу пригрлила.
Дан кад сам постала нечија мама био је дан који је отворио врата највећих недоумица кроз која сам крочила као на стакленим ногама. Онима које су непрестано клецале и посртале. И падала сам слаба као перо. Дизала се лагана као исто. Лудела, плакала, мислила да сам потпуно промашила позив, а често се копрцала у осећању да ми све то није низашта требало.
Кад ме сећања сустигну у овој трци са временом осећам само једно. Огромну љубав у оном облику какву сам упознала само кроз двије мале гласне и пргаве главице. Када сам након вишесатних порођајних мука привила плод свој на груди и плакала од среће пуштајући кнедле низ грло успут жалећи мушкарце који никада неће осетити ништа слично.
Знаш тај осјећај и ти… Када дете занемари све у просторији и потрчи ти у најчвршћи загрљај са погледом из ког избија срећа већа од планине. Само што си ти ту. Што може да те загрли. Када неће да заспи без твог загрљаја јер је карта за улазак у чудесну земљу снова управо звук откуцаја твог срца. Исти онај који је слушао док је под њим растао и од мрве постао беба. Најстарији звук њему знан.
Онда коначно заспи и умири дисање које ти јасно говори да спава најслађим сном. А ти… Не идеш никуда. Седиш поред и мазиш им свилену косу. Знам… тад ти се отме искрица украј ока јер си створила и ствараш једног малог човјека. Јер волиш као што никада ниси. Јер ти нема нико битнији.
Зато уживај кад ти је дато. Ја то радим баш тако.
Извор: Gracija