Недавно је наша старија ћерка „зарадила“ боравак у болници. У Тиршовој нису имали места да „нас сместе“ па су „нам сместили“ пансион у болници „Олга Дедијер“. Овај пут се нећу дотаћи тога какви су услови у тој дечјој болници, али ћу дефинитивно оплести „организацију“ целокупног здравственог система у нас.
У Тиршовој смо брзо завршили; пријем, лабораторија… Све је то текло глатко, осим што није било места на одељењу. И да претпоставимо да је места било, а да нису хтели да нас приме, шта смо могли да учинимо? Да, могла сам подићи фрку, јер смо се овако возали по Београду са дететом под температуром од 41 степен. Али, ко би нас чуо? И, да ли смо требали бити незахвални што наше дете има „само“ високу температуру, дијареју и повраћање?
Захвалимо се богу што наше дете није „тежак случај“.
Пре тога, треба рећи још једну ствар: дежурства са парним и непарним датумима су такво имбецилно правило, јер родитеље у свом њиховом лудилу шетају са краја на крај града… Па још, слуђени, врло лако могу погрешити, као што је наш случај био. И срећа наша што није била нека „озбиљнија болест“, код које су секунде важне за живот, већ „само“ та проклета температура од 41.
Парним данима, из Института за мајку и дете би вас вратили са капије уз образложење да је болница у Тиршовој дежурна, да у болници никога нема. У то се можете уверити јер је у болници мрак (а на тај „мрак“ чувар показује).
Ја упирем у један други мрак.
Некако, стигосмо до дечије болнице „Др Олга Дедијер“ у коју је наш долазак најављен. Ту већ чекају два мушка родитеља са својом мушком децом. Пријемно одељење празно. Много празно. Осим чувара – никога на видику. Ни дежурне сестре, ни дежурног лекара/лекарке.
После пола сата се појављује једно медицинско чудо од медицинске сестре. Ни изволите, ни реците… Увиђам да смо „хитнији“ од свих присутних случајева. Ипак, уљудно смо сачекали да раније придлошли објасне своје разлоге доласка на -10. Објасним им да смо „најављени“, тј. упућени из Тиршове. „Сачекајте и измерите температуру…“
Чекамо… Меримо… 39.6 (али не у песми)… Слушамо медецински љубавни разговор преко телефона медицининског чуда (над)природе. Сазнајемо да ћемо остати. Мој муж и ја се гледамо у чуду и неверици. Некако скапирамо да смо узрујани па нисмо најбоље разумели докторку из Тиршове.
Већ сам начета и почињем да плачем, али знам да решење постоји. Мој муж ће једнако добро бринути о њој у болници. И договор се, сам од себе, сам изградио. Пред крајње незаинтересованим и минимално разговетним лекаром, изговарам, са његовог класично балканског аспекта, веома смешну реченицу: „Остаће мој муж.“. Уследио је и одговор у стилу „какве будале“: „Не може. Мора женско!“
МОРА! МОРА?
Кладите се да ли је помогло објашњење да имамо бебу од 2,5 месеца и да је дојим. И даље је одговор – не може, јер су на одељењу пратиоци – жене! Најглупљи од свих могућих глупих изговора. Лекар почиње да набраја да ли имамо: сестру, стрину, ујну, ширу и ужу родбину ЖЕНСКОГ РОДА, јер, авај, живимо у средњем веку на затуцаном Балкану, у (бело)светској престоници, у којој, још више затуцани лекар (судећи по имену и презимену, црногорског порекла, без намере било коју нацију да увредим), брани част жена – пратиља малолетне деце у болници наспрам добробити те исте малолетне деце! Извините, ко је овде пацијент?
Поред овог примарног права које је, у нашем случају нарушено, могу навести и нарушавање родне равноправности. И то двострано. Прво, јер је мој муж ОМАЛОВАЖЕН и УСКРАЋЕН као (равноправни) родитељ, и усмерен од стране лекара – представника нашег здравственог система, да буде отац из народне изреке. Иако је мој супруг један предан, нежан и диван отац својим ћеркама. Друго, ја сам, као мајка, стављена у оквире балканске дефиниције мајке – једине која треба да буде родитељ, старатељ, „водитељ“ својој деци; једине која треба да се бави њиховим одгојем и васпитавањем. Јер, ови простори тако намећу. Јер је то била жена горепоменутог лекара. И његова мати. И, врло могуће, његова ћерка. А, вероватно, и његова унука. А далеко од тога да сам несавесна мајка. Напротив… Сматрам да сам посвећена и пожртвована мајка (и супруга).
Такође, ови простори намећу то да живимо у „родовској заједници“, јер иза себе треба да имамо читаву машинерију баба, тетки, стрина, ујни и остале фамилије ЖЕНСКОГ РОДА…
Наравно да је битније бранити „част“ и „поштење“ мајки, него узети у обзир добробит самог детета.
Морам ли објашњавати том здравственом раднику колико се моје дете „пореметило“ и колико је било уплашено и изгубљено, да после изласка из болнице, данима није хтело да спава, да је случајно не би „оставили“? Или је, можда, чуо колико је плакала кад је мој муж отишао из петоминутне „посете“? Са њом је била брижна бака, једна од оних које се труде да са својим унуцима остваре однос за памћење. А шта би тек било да смо морали да је оставимо – саму? Како родитељ да донесе одлуку? Који од два прста радије да посече? Који ће мање болети? Мене би једнако болели, и једнако ме је болело што сам морала за једно да се одлучим, за тог доктора не знам. И на крају, да ли тај здравствени радник уважава психолошку димензију детета, или заступа старомодни стил васпитавања детета уз „мир у кући да се тата одмори“, „одвојен оброк и место за оброк“, „батине за све и свашта“ (додати по потреби)…?
Уз све то, неко, је морао ићи у дом здравља за упут за пратиоца, који се носи затим у РФЗО да не бисмо плаћали ту „врхунску“ медицинску услугу и пансион за баку 750 динара по дану.
Признаћете, овај систем није створен за родитеље са више деце а без помоћи „са стране“. Компликованост нашег система и процедура, овако ПОЈЕДНОСТАВЉЕНИ, захтевају још неколико старатеља или јако дубок џеп.
Епилог ове приче је да нас је докторка на контроли упитала шта смо давали као терапију. Мој одговор је био: „Ништа. Нису нам рекли да нешто од терапије треба.“. „Али пише у отпусној листи.“ рече докторка. Погледах, стварно пише… И ето, мени, писменом родитељу је то промакло. А читала сам отпусну листу. Позваћу се на хормоне, и сав тај хаос у глави… Ма, доста изговора… Љута сам на себе што ми је промакла та реченица, што нисам прочитала још који пут, што нисам читала боље, између редова… Али, није ли то дужност лекара и сестара, тзв. медицинског особља – да кажу коју терапију да користимо?
И на крају, оно што је мука већине родитеља:
– у дому здравља би нас питали што смо долазили, јер они не скидају температуру нити заустављају дијареју
– лаборанткиња у Тиршовој нас је надобудно искритиковала јер смо „брже боље потрчали да боцкамо дете“
– у болници су нас питали што смо тако дуго чекали
Е па, господо, време је да се договорите. Јер ја нисам медицински радник. Нити желим да преиспитујем ваше одлуке… Јер да то радим, која је ваша сврха?
Хвала богу, добро је.
Боже зравља, не затребали нам више.
Мама Мара
Извор: Немајка