Nedavno je naša starija ćerka „zaradila“ boravak u bolnici. U Tiršovoj nisu imali mesta da „nas smeste“ pa su „nam smestili“ pansion u bolnici „Olga Dedijer“. Ovaj put se neću dotaći toga kakvi su uslovi u toj dečjoj bolnici, ali ću definitivno oplesti „organizaciju“ celokupnog zdravstvenog sistema u nas.
U Tiršovoj smo brzo završili; prijem, laboratorija… Sve je to teklo glatko, osim što nije bilo mesta na odeljenju. I da pretpostavimo da je mesta bilo, a da nisu hteli da nas prime, šta smo mogli da učinimo? Da, mogla sam podići frku, jer smo se ovako vozali po Beogradu sa detetom pod temperaturom od 41 stepen. Ali, ko bi nas čuo? I, da li smo trebali biti nezahvalni što naše dete ima „samo“ visoku temperaturu, dijareju i povraćanje?
Zahvalimo se bogu što naše dete nije „težak slučaj“.
Pre toga, treba reći još jednu stvar: dežurstva sa parnim i neparnim datumima su takvo imbecilno pravilo, jer roditelje u svom njihovom ludilu šetaju sa kraja na kraj grada… Pa još, sluđeni, vrlo lako mogu pogrešiti, kao što je naš slučaj bio. I sreća naša što nije bila neka „ozbiljnija bolest“, kod koje su sekunde važne za život, već „samo“ ta prokleta temperatura od 41.
Parnim danima, iz Instituta za majku i dete bi vas vratili sa kapije uz obrazloženje da je bolnica u Tiršovoj dežurna, da u bolnici nikoga nema. U to se možete uveriti jer je u bolnici mrak (a na taj „mrak“ čuvar pokazuje).
Ja upirem u jedan drugi mrak.
Nekako, stigosmo do dečije bolnice „Dr Olga Dedijer“ u koju je naš dolazak najavljen. Tu već čekaju dva muška roditelja sa svojom muškom decom. Prijemno odeljenje prazno. Mnogo prazno. Osim čuvara – nikoga na vidiku. Ni dežurne sestre, ni dežurnog lekara/lekarke.
Posle pola sata se pojavljuje jedno medicinsko čudo od medicinske sestre. Ni izvolite, ni recite… Uviđam da smo „hitniji“ od svih prisutnih slučajeva. Ipak, uljudno smo sačekali da ranije pridlošli objasne svoje razloge dolaska na -10. Objasnim im da smo „najavljeni“, tj. upućeni iz Tiršove. „Sačekajte i izmerite temperaturu…“
Čekamo… Merimo… 39.6 (ali ne u pesmi)… Slušamo medecinski ljubavni razgovor preko telefona medicininskog čuda (nad)prirode. Saznajemo da ćemo ostati. Moj muž i ja se gledamo u čudu i neverici. Nekako skapiramo da smo uzrujani pa nismo najbolje razumeli doktorku iz Tiršove.
Već sam načeta i počinjem da plačem, ali znam da rešenje postoji. Moj muž će jednako dobro brinuti o njoj u bolnici. I dogovor se, sam od sebe, sam izgradio. Pred krajnje nezainteresovanim i minimalno razgovetnim lekarom, izgovaram, sa njegovog klasično balkanskog aspekta, veoma smešnu rečenicu: „Ostaće moj muž.“. Usledio je i odgovor u stilu „kakve budale“: „Ne može. Mora žensko!“
MORA! MORA?
Kladite se da li je pomoglo objašnjenje da imamo bebu od 2,5 meseca i da je dojim. I dalje je odgovor – ne može, jer su na odeljenju pratioci – žene! Najgluplji od svih mogućih glupih izgovora. Lekar počinje da nabraja da li imamo: sestru, strinu, ujnu, širu i užu rodbinu ŽENSKOG RODA, jer, avaj, živimo u srednjem veku na zatucanom Balkanu, u (belo)svetskoj prestonici, u kojoj, još više zatucani lekar (sudeći po imenu i prezimenu, crnogorskog porekla, bez namere bilo koju naciju da uvredim), brani čast žena – pratilja maloletne dece u bolnici naspram dobrobiti te iste maloletne dece! Izvinite, ko je ovde pacijent?
Pored ovog primarnog prava koje je, u našem slučaju narušeno, mogu navesti i narušavanje rodne ravnopravnosti. I to dvostrano. Prvo, jer je moj muž OMALOVAŽEN i USKRAĆEN kao (ravnopravni) roditelj, i usmeren od strane lekara – predstavnika našeg zdravstvenog sistema, da bude otac iz narodne izreke. Iako je moj suprug jedan predan, nežan i divan otac svojim ćerkama. Drugo, ja sam, kao majka, stavljena u okvire balkanske definicije majke – jedine koja treba da bude roditelj, staratelj, „voditelj“ svojoj deci; jedine koja treba da se bavi njihovim odgojem i vaspitavanjem. Jer, ovi prostori tako nameću. Jer je to bila žena gorepomenutog lekara. I njegova mati. I, vrlo moguće, njegova ćerka. A, verovatno, i njegova unuka. A daleko od toga da sam nesavesna majka. Naprotiv… Smatram da sam posvećena i požrtvovana majka (i supruga).
Takođe, ovi prostori nameću to da živimo u „rodovskoj zajednici“, jer iza sebe treba da imamo čitavu mašineriju baba, tetki, strina, ujni i ostale familije ŽENSKOG RODA…
Naravno da je bitnije braniti „čast“ i „poštenje“ majki, nego uzeti u obzir dobrobit samog deteta.
Moram li objašnjavati tom zdravstvenom radniku koliko se moje dete „poremetilo“ i koliko je bilo uplašeno i izgubljeno, da posle izlaska iz bolnice, danima nije htelo da spava, da je slučajno ne bi „ostavili“? Ili je, možda, čuo koliko je plakala kad je moj muž otišao iz petominutne „posete“? Sa njom je bila brižna baka, jedna od onih koje se trude da sa svojim unucima ostvare odnos za pamćenje. A šta bi tek bilo da smo morali da je ostavimo – samu? Kako roditelj da donese odluku? Koji od dva prsta radije da poseče? Koji će manje boleti? Mene bi jednako boleli, i jednako me je bolelo što sam morala za jedno da se odlučim, za tog doktora ne znam. I na kraju, da li taj zdravstveni radnik uvažava psihološku dimenziju deteta, ili zastupa staromodni stil vaspitavanja deteta uz „mir u kući da se tata odmori“, „odvojen obrok i mesto za obrok“, „batine za sve i svašta“ (dodati po potrebi)…?
Uz sve to, neko, je morao ići u dom zdravlja za uput za pratioca, koji se nosi zatim u RFZO da ne bismo plaćali tu „vrhunsku“ medicinsku uslugu i pansion za baku 750 dinara po danu.
Priznaćete, ovaj sistem nije stvoren za roditelje sa više dece a bez pomoći „sa strane“. Komplikovanost našeg sistema i procedura, ovako POJEDNOSTAVLJENI, zahtevaju još nekoliko staratelja ili jako dubok džep.
Epilog ove priče je da nas je doktorka na kontroli upitala šta smo davali kao terapiju. Moj odgovor je bio: „Ništa. Nisu nam rekli da nešto od terapije treba.“. „Ali piše u otpusnoj listi.“ reče doktorka. Pogledah, stvarno piše… I eto, meni, pismenom roditelju je to promaklo. A čitala sam otpusnu listu. Pozvaću se na hormone, i sav taj haos u glavi… Ma, dosta izgovora… Ljuta sam na sebe što mi je promakla ta rečenica, što nisam pročitala još koji put, što nisam čitala bolje, između redova… Ali, nije li to dužnost lekara i sestara, tzv. medicinskog osoblja – da kažu koju terapiju da koristimo?
I na kraju, ono što je muka većine roditelja:
– u domu zdravlja bi nas pitali što smo dolazili, jer oni ne skidaju temperaturu niti zaustavljaju dijareju
– laborantkinja u Tiršovoj nas je nadobudno iskritikovala jer smo „brže bolje potrčali da bockamo dete“
– u bolnici su nas pitali što smo tako dugo čekali
E pa, gospodo, vreme je da se dogovorite. Jer ja nisam medicinski radnik. Niti želim da preispitujem vaše odluke… Jer da to radim, koja je vaša svrha?
Hvala bogu, dobro je.
Bože zravlja, ne zatrebali nam više.
Mama Mara
Izvor: Nemajka