Sva deca histerišu. Da li je moguće učiniti nešto ili samo treba da sačekamo da dete odraste? Mama iz Brazila podelila je svoj recept, jednostavan i lak.
Ja nisam psiholog ni stručnjak za dečje ispade besa. Ja sam obična majka petogodišnjakinje. Ipak, čini mi se, da sam našla „formulu“, koju želim da podelim – kako se može brzo promeniti pravac misli deteta koje je na ivici histerije.
Prvo, malo naše lične istorije
Moja ćerka je pošla u vrtić i bila je veoma nervozna zbog toga. Govorila je da se nikada neće navići na vrtić. Kod kuće je, takođe, sve pošlo naopako: Alisa se sve češće ljutila i histerisala bukvalno za svaku sitnicu. U vrtiću su mi savetovali da odem kod dečjeg psihologa u nadi da će se tako situacija nekako normalizovati.
Psiholog nam je zaista dao dosta korisnih saveta, ali jedan je bio prosto fantastičan, uz to i veoma jednostavan.
Rekao je da deci treba omogućiti da razumeju da mi uvažavamo to što oni osećaju.
Tako, za vreme krize, bez obzira na uzrok, treba pomoći detetu da razmisli i shvati šta se dešava sa njima. Tada priznajemo njihova osećanja i istovremeno im dajemo da učestvuju u rešavanju problema i samim tim zaustavljamo histeriju.
Dakle, situacija je: dete je spremno za napad besa. Povod nije bitan – slomila se igračka, vreme je da ide u krevet, domaći zadatak nije urađen i jednostavno ne želi da radi ono što tražite. Gledam u dete u oči i mirnim glasom postavljam jedno pitanje:
Je li to veliki problem, srednji ili mali?
Kada je moja ćerka počela da razmišlja o tome šta joj se dešava, to je delovalo na nju na magičan način, bar kad je kod kuće.
Ja postavim pitanje, ona odgovara, i mi nalazimo način da se reši problem. Pritom sama predlaže gde da se traži rešenje.
Mali problem je obično najbrže i najlakše rešiv.
Neki od problema koje ona smatra „srednjim“. Najverovatnije ćemo ih rešiti, ali ne u istom trenutku – to pomaže da shvati da postoje stvari za koje je potrebno vreme.
Ako je problem ozbiljan – a to što vaše dete smatra da je važno, definitivno se ne može ignorisati, čak i ako mislite da je potpuna besmislica – tom problemu se mora udeliti malo više vremena. Ponekad je potrebno pomoći detetu da shvati da u životu ne ide sve tako kako mi želimo.
Evo nedavni slučaj, kada je ovaj metod savršeno radio
Biramo odeću za školu, Alisa obično veoma brine o tome šta će obući, posebno kada je napolju prohladno. Ukratko, ona je htela da obuče svoje omiljene pantalone, ali one su bile na pranju. Već je počela da se duri, kad sam je pitala: „Alisa, je li to veliki, srednji ili mali problem?“
Ona me je pogledala i tiho rekla: „Mali“. Mi smo već znale da je mali problem lako rešiti. Pitala sam je da predloži varijantu rešenja (znala sam da joj treba vremena da razmisli), i ona je rekla: „Izabrati druge pantalone.“ Kažem: „Imaš nekoliko pantalona da biraš.“
Ona se nasmešila i otišla da izabere druge pantalone. Ja joj čestitam zbog toga što je uspela sama da reši problem, jer je važno da se pohvali dete za ono što je uspelo, to će staviti tačku na situaciju.
Ne mislim da postoji magični štapić u vaspitanju dece. Podići dete, proći sa njim zajedno sve faze razvoja – prava je umetnost. Da, ponekad biramo pogrešan put, tada treba imati mudrost da se okrenemo i odaberemo drugi put.