Završila se 2023. i pamtićemo je po zlu. Bili smo svedoci nepojmljivog, izginula su nam deca, a onda smo upali u vihor iz koga se još nismo izvukli, a sva je prilika da noge iz tog mulja još dugo nećemo izvaditi. Početnu rešenost da se društvo suoči sa tragedijom i prevaziđe njene posledice demantovali su gotovo svi događaji nakon toga.
Nad telima mrtve dece smo dobili uveravanja da sistem nije zakazao. Školska godina je nastavljena, a zatim nasilno i bez jasnog objašnjenja prekinuta. Posvađalo se međusobno sve ono što je trebalo da donese smislenu odluku šta raditi dalje. Tabloidi su divljali na najprimitivniji način zavlačeći svoje prljave pipke u živote mrtvih i preživelih, vređajući im dostojanstvo i čast. Ni jedna institucija nije uradila ništa konkretno i dugoročno, osim što su nas uveravali da razumeju i da će se postarati. Na početku nove školske godine Ministarstvo prosvete se odlikovalo upućivanjem čuvenih Smernica nastavnicima i očekujući da će u mesec dana pojačanog rada, osmišljenog u dva kratka pasusa, popraviti klimu među decom i naučiti ih empatiji i toleranciji. I škole su postupile po naređenju. Kao i uvek, nisu se pobunile protiv besmisla, kao što to nikad i ne urade (čast izuzecima). I život se nastavio, a zlo je ostalo među nama da tinja i čeka nove žrtve.
Dakle, da zaključim, samo su škole dobile obavezujuće uputstvo i samim tim postale odgovorne za sve što se može ubuduće desiti. Ostali činioci ovog našeg društva prošli su samo sa apelima, blagim i mlakim, bez revizije, bez kazne, bez odgovornosti. Jer, kod nas se već dugo drži na snazi mišljenje da je škola potpuno odvojena od celine kolektiva, da živi u nekom savršenom balonu i kako za decu, njihovo obrazovanje i vaspitanje ne postoji iko više uticajan ili kriv.
Uzmimo kao primer za ovu pojavu proslavu novogodišnjih i božićnih praznika ove godine.
Pred kraj decembra škole dobijaju uputstvo da se ove godine ne organizuju bili kakve proslave jer bi to vređalo uspomenu na decu koja su izginula u majskim tragedijama. Istovremeno, na trgovima svih većih gradova blješti i grmi od muzike, a kafane su prebukirane, slavi se korporativno i individualno. Da li je, bar na trenutak, muzika zaustavljena ili izgovoreno nekoliko rečenica kao sećanje na nastradale? Ne. Život ide dalje. Da li su deca mogla da vide kako se na pravi način pokazuje pijetet prema žrtvama? Opet ne. Društvo je demantovalo sve ono što im je u školi rečeno.
Došao je zatim Božić. Kažu, najradosniji hrišćanski praznik. Međutim, kada sagledamo kako se to kod nas slavi, dolazimo do najgore beznadežne tuge i saznanja da smo kilometrima daleko od socijalnog ozdravljenja. Tokom dva dana, badnjeg i božićnog, dolazimo do potpune kontradiktornosti. S jedne strane smo uvereni da smo pravi vernici i rodoljubi bez premca, a svojim činjenjem poništavamo samu suštinu vere u koju se zaklinjemo.
Božićni pozdrav glasi: mir božiji, Hristos se rodi. U samom pozdravu je sadržana suština verskog učenja jer se Hrist sagledava kao inkarnacija pomiritelja, onog koji prašta, onog koji je ljubav sama. On uči da se voli bližnji, on propoveda skrušenost i promišljanje o sopstvenim gresima kroz tihovanje. Samo kroz taj proces čovek nadrasta sebe, postaje bolji, spreman je da, razumevajući sopstvenu grešku, oprosti i drugima. Afirmiše porodične vrednosti, uzajamno poštovanje ukućana, mlađih i starijih.
Božić bi trebao biti praznik mira, ljubavi i porodice.
Svi će se sa ovim deklarativno složiti, u postupcima će poništiti ono što govore, ali ni u jednom momentu neće posumnjati u raskorak. I kad ih se opomene da sve to nije dobro ni hrišćanski, vređaće se i zaklinjati u rod i veru. Kritike će prihvatiti kao uvredu nacionalnog bića i nastaviti da proslavljaju onako kao oni misle da je najbolje, kako su od nekih predaka naučili, a zatim unapredili, smatrajući da je više uvek i bolje. Ideju Božića će uspeti da obesmisle do te mere da će počiniti i većinu od sedam smrtnih grehova, a sve bogu, deci i domovini u čast.
Proslava počinje nekoliko dana ranije u maratonskim kupovinama i besomučnom trošenju jer za Božić mora da bude iako se možda nema. Na svim televizijama će gostovati lekari da objasne koliko prejedanje može biti opasno, a po društvenim mrežama će kružiti uputstva kako jesti bez granice, koje tablete popiti, a od trpeze se ne odmaći. Zatim će se slikati deca pored pečenica, sa papkom u ruci i rakijom na stolu, u društvu veselih pečenjara. Od Badnjeg dana do trećeg dana Božića, najveći deo vremena će biti potrošen na jelo. Nije li to greh proždrljivosti, vešto zakamufliran u brigu o porodici i njenom blagostanju?
U noći pred Božić dešavaju se okupljanja po crkvama i crkvenim dvorištima. Bacaju se petarde uz nesnosnu galamu i treštanje muzike po okolnim kafićima koji su prepuni do ranih jutarnjih sati. Nije sasvim bezbedno naći se u ovoj bahanalijskoj gužvi, u odsjaju vatre i mirisu baruta. Nije moguće ući u crkvu i pronaći mir, zapaliti sveću i setiti se svega oko sebe i u sebi. Nije uputno dovesti dete da gleda ono čemu ne treba da se nauči. Ovo nisu vatre gde ono može shvatiti suštinu svoje vere, kao što to nisu ni one ogromne lomače, popularne u prethodnih nekoliko godina, na kojima se, bogu u slavu, spali nekoliko desetina metara drva.
Na tim vatrama svoje srce mogu ogrejati samo oni kojima nije palo na pamet da bi ono što sagorevaju moglo zagrejati neke nesrećne porodice, gladne i promrzle, one kojima Božić nije doneo radost, već stid zbog nemaštine, one koji će svoj pogled kriti od dece jer nemaju šta da im pruže. Nije li to greh oholosti i gordosti kada ti imaš da bacaš, kada se prsiš i pokušavaš da pokažeš veličinu svog verskog zanosa? Ili greh pohlepe i škrtosti?
Da li je greh lenjosti ispoljen u nemanju pojma o posledicama sopstvenih postupaka, u odbijanju da se oseti, ili bar nauči nešto više o svojoj veri, o razlici između vere i nacije, o poštovanju i uvažavanju razlika? Da li je greh kada te ta lenjost u razumevanju sveta oko sebe dovede do potpune tuposti i mirenja sa zadatim? Jer Hrist je bio buntovnik. Stradao je boreći se za bolji i pravedniji svet. Učio je sebe i učio je druge. Ako neko veruje u njega, zašto se bruka na ovaj način? Prašta li bog grehove koji su počinjeni nesvesno? Prašta li kada je čovek nesvestan zato što baš hoće takav da bude, pa mu ni to nije dosta, već mrzi, proziva i proganja one koji mu kažu kakav je?
U danima posle Božića deca će uživati na raspustu. I sabirati praznične utiske, prepričavati i pamtiti. Zatim će se vratiti u školu pred Svetog Savu i imati niz časova posvećenih ovom svetitelju. Nastavnici će im tumačiti sva Savina dela, svako sa svog aspekta. Škola će afirmisati i dalje duhovne vrednosti, učiti o posvećenom radu i žrtvi nekih naših predaka, uspostavljati moralnu vertikalu pozivajući se na učenje, vernost, saosećajnost, praštanje, poštovanje.
A u deci će i dalje titrati sjaj božićnih lomača, odjekivati prasak petardi i pucnji pištolja. To su videli u svom ličnom okruženju. Videli su to kao većinski poželjno i prihvatljivo. Niko nije osuđen ni prekoren. Niko od nadležnih nije pohvatao božićne pucače, nije ih pitao odakle im oružje. Ni jedna televizija nije osudila takvo ponašanje. Niko ovo bahaćenje nije povezao sa mrtvom decom iz majskih tragedija. Niko nije razumeo da je ovaj Božić morao biti drugačiji.
Nikome nije palo na pamet da narodu objasni, zabrani ili naredi šta je dobro, a šta nedolično u ovakvom ponašanju i gde to vodi. Skrstili su ruke i dozvolili da se narodno biće izduva na svoj način jer nije politički korektno zadirati u običajno pravo. Zatvorenih očiju su pomilovali to biće svog naroda koje će svoju decu poslati u školu da im ona sve objasni. I škola će objašnjavati, a oni će demantovati, škola će tumačiti, a oni će rušiti, škola će obrazovati, a oni će se držati zakona svojih đedova. A kad prigusti, niko neće biti kriv. Sistem neće biti kriv, jer sistema nema. Nadležni neće biti krivi, jer su sve lepo rekli i zakonski objavili. Društvo neće biti krivo, već zatečeno i šokirano, sa potrebom da se život nastavi. Škola neće biti kriva jer poštuje date instrukcije i ne može sama protiv svih.
Niko neće biti kriv.
Samo ćemo se jednog lepog dana ugasiti i nestati sa svom onom decom koju smo tako lako proćerdali.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika iz Šapca