. Да сам у Србији, да сам дете, у понедељак бих кренула у школу. Узела бих ранац, мама би спаковала ужину или оставила новац да купим сендвич, и пешке би лагано, са другарима кренула пут школе.
Стварност је за мене потпуно другачија. Одрасла сам, радим, имам дете које неће ићи само у школу јер је опасно децу пустити без надзора на улицу, које неће јести ужину коју ја спремим јер је забрањено доносити храну од куће због остале деце која су на све и свашта алергична, а пријатељи овде не постоје. Сутра се у школу ионако не иде, неки је празник, можда сам и чула који, не желим да памтим, не занима ме.
Живим у Чикагу, у Америци. Три пута покушавам да напишем следећу реченицу. Прва је гласила: ‘Јако сам срећна што сам овде’. Обрисала сам је. Друга је гласила: ‘Срећна сам што сам овде’. Обрисала сам је. Трећа, истинита гласи: Задовољна сам што имам пара, кола, кров над главом и посао. А прва реченица би била истинита да сам у Србији и да ми је оно неко давно срећно време које вам помињу маме и тате и баке и деке.
Не можемо да променимо прошлост ни будућност, али можемо садашњост јер она припада само и искључиво нама.
Као мајка, завидим сваком ђаку у Србији данас. Ви ћете сутра у српску школу, где ће вам предавања држати српски професори, по српском програму. Бесплатно. Даће вам 110% себе. И школа и професори и план и програм. А ви то нећете знати да цените. Јер не знате да се свака школа у Америци плаћа. Бескорисна, са лошим предавачима и још горим књигама и програмом. Плаћа се и то дебело. Јер овде школе не служе да нешто научите, него да вас заглупе, претворе у послушног грађанина који не размишља својом главом. Овде је размишљање својом главом луксуз. Знам то јер сам се и у Србији бавила образовањем а и бавим се сада овде у Чикагу.
Ви ћете спавати на часовима, бежати са њих и причати наоколо како је знање које добијате од професора бескорисно и застарело. Долазићете у Америку да перете судове, будете спасици на базену или бебиситерке. И слушаћете савете перача судова, спасионца на базену и бебиситерки како је Америка обећана земља у којој се одлично живи и без факултета и знања и како и просјак може да се обогати. Не знам никог ко се без школе овде обогатио и то богатство задржао. Ако вам је циљ да будете америчке слуге, онда игноришите ово што пишем и наставите да спавате или да гледате у мобилни телефон.
Мислите сада: ‘Груба је и безобразна, шта она зна?!? Шта ли умишља?!?’ Ја, пријатељи моји, нисам прала судове, ни чувала туђу децу. Знање које имам сам уновчила у Америци. И то не знање које сам стекла овде, већ то ‘бескорисно, застарело’ знање из Србије које су ми пренели српски наставници и професори. И тога се поносим. Кад ме неко пита одакле сам и где сам све то научила, могу да подигнуте главе кажем: ‘Из Србије сам, и тамо сам се школовала!’ Америчкој деци често причам о нашим школама и учитељима, о њиховој стручности и пожртвовању. Америка ту каска за нама барем један век!
Ако се до сада нисте успавали, желим да вам поручим: Учите, и видимо се у Америци. Да седнемо негде на кафу, ми инжењери, лекари и професори и да нас Амери служе! Никако не желим да буде обрнуто.