Први корак у спречавању вршњачког насиља, према мишљењу стручњака, јесте да од најмлађег узраста треба васпитати децу против насиља и на ненасилну комуникацију.
Психолог и психотерапеут Марина Надејин Симић објашњава за „Блиц“ да је сам процес социјализације веома сложен.
– Потребно је код деце развијати самопоштовање и самопоуздање, али и учити их да кажу НЕ када под притиском вршњака треба да ураде нешто што се коси са њиховим потребама – прича психотерпеут Надејин.
Са оваквим ставом сагласна је и Марина Бунчић, школски психолог која додаје да деца од најранијег узраста не знају шта је вршњачко насиље, па често мисле да је сваки инцидент који се догоди – вршњачко насиље.
– Вршњачко насиље подразумева да дете без икаквог разлога трпи различите видове злостављања – вербално, физичко, психичко, социјално, дигитално од некога који је моћнији и код кога постоји свесна намера да слабијег повређује и малтретира, без јасног повода – објашњава Марина Бунчић.
Важно је изградити однос поверења у коме ће вам се дете отворити и признати да је жртва насиља. Зашто признати?
– Зато што се деца жртве стиде тога, сматрају да су они криви што их неко малтретира, зато што се боје да ће бити још горе ако се некоме обрате за помоћ – објашњава психотерапеут Надејин.
Оно што још може бити „окидач“ вршњачког насиља, према мишљењу психолога, јесте и вербално или физичко насиље којем деца присуствују.
– Макар то насиље било окренуто ка неком ван породице (шефу, комшијама, рођацима), деца ће по моделу развити предуслове да постану насилници – сматра Марина Надејин.
Задиркивање и насиље нису иста ствар
Такође, она додаје, деца треба од најранијег доба да науче разлику између шала, пријатељског задиркивања и насиља.
– Ако некоме нешто није смешно, то онда није шала. Изговор насилника „само сам се шалио“ није прихватљив! Основни критеријум за насиље је неравнотежа моћи и понашање које угрожава физичку или психичку безбедност другог – упозорава психолог и психотерапеут Марина Надејин.
Код деце треба развијати социјалне вештине, научити их да се склоне од напасника, да се неком обрате за помоћ, ако морају да беже да крену ка људима, да не показују љутњу, да игноришу напасника, а пре свега да увек постоји решење ако се обрате неком старијем. Увек постоји решење, истиче психолог Марина Надејин
Шта ако се насиље ипак догоди?
Кључ решавања проблема лежи у томе да мирно саслушате дете, не показујући љутњу, страх и агресију. Не постављајте сугестивна питања да бисте стекли праву слику о догађају.
– Охрабрите дете да вам све исприча, знајте да му је непријатно да прича о томе. Објасните му да није криво и да је проблем у насилнику. Не решавајте проблем тако што ћете посаветовати дете да узврати, јер тиме само настављате ланац насиља – истиче Марина Надејин.
Са овим се слаже и школски психолог Марина Бунчић, објашњавајући да злостављано дете мисли да је оно одговорно за то што му се дешава, па се осећа лоше и насиље не пријављује онима који би требало да га заштите.
Када је реч о непријављивању мучитеља, Марина Бунчић сматра да је то јер често од малих ногу шаљемо деци поруке да се не тужакају.
– Тужакање је кад желимо некоме да наудимо, а друго је када желимо себе или неког другог да заштитимо. Ту могу да помогну други вршњаци који су често само ћутљива већина. Уколико се више њих супростави злостављачу, он ће постати мање опасан и моћан – наглашава она.
Често се деца не супростављају, јер се плаше да они не буду следећа жртва или мета, а у најгорој ситуацији подстичу или навијају за насилника, додаје наша саговорница.
Следећи корак, који би требало урадити, јесте разговор са родитељима насилника.
– Проблем решавајте у сарадњи са надлежним институцијама, обдаништем, школом и, уколико је то могуће, у у сарадњи са родитељима другог детета. Добро би било да тим разговорима присуствује и неко неутралан. Не нападајте друго дете већ мирно покушајте да разрешите проблем, на начин који неће да доведе до понављања исте ситуације – прича Марина Надејин.
Шта ако разговор не уроди плодом?
Некада, ако је проблем упркос свим настојањима нерешив, боље је преместити дете у безбеднију средину.
– Објасните детету да то није због страха или потребе да се побегне, већ зато што „паметнији попушта“, односно то је једино решење у датој ситуацији. Истрајавање да се дете избори са насилником или насилницима после свих неуспелих покушаја решења проблема може бити погубно по дететово психичко здравље – истиче психолог Марина Надејин.
Иако је то тешко у савременом окружењу, она сматра да је неопходно код деце развити негативне ставове према насиљу.
– Научите своју децу да не постоје неутрални посматрачи и да се насиље не сме толерисати. Ако их учите да „гледају своја посла“ једног дана и они сами могу постати жртве насиља – прича психолог и психотерапеут Надејин.
И најзад, родитељи, не правдајте понашање своје деце лошим друштвом. Запитајте се шта ваше дете привлачи том друштву и зашто га они прихватају. Такође, треба знати да не постоји колективна одговорност.
Извор: Блиц