Prvi korak u sprečavanju vršnjačkog nasilja, prema mišljenju stručnjaka, jeste da od najmlađeg uzrasta treba vaspitati decu protiv nasilja i na nenasilnu komunikaciju.
Psiholog i psihoterapeut Marina Nadejin Simić objašnjava za „Blic“ da je sam proces socijalizacije veoma složen.
– Potrebno je kod dece razvijati samopoštovanje i samopouzdanje, ali i učiti ih da kažu NE kada pod pritiskom vršnjaka treba da urade nešto što se kosi sa njihovim potrebama – priča psihoterpeut Nadejin.
Sa ovakvim stavom saglasna je i Marina Bunčić, školski psiholog koja dodaje da deca od najranijeg uzrasta ne znaju šta je vršnjačko nasilje, pa često misle da je svaki incident koji se dogodi – vršnjačko nasilje.
– Vršnjačko nasilje podrazumeva da dete bez ikakvog razloga trpi različite vidove zlostavljanja – verbalno, fizičko, psihičko, socijalno, digitalno od nekoga koji je moćniji i kod koga postoji svesna namera da slabijeg povređuje i maltretira, bez jasnog povoda – objašnjava Marina Bunčić.
Važno je izgraditi odnos poverenja u kome će vam se dete otvoriti i priznati da je žrtva nasilja. Zašto priznati?
– Zato što se deca žrtve stide toga, smatraju da su oni krivi što ih neko maltretira, zato što se boje da će biti još gore ako se nekome obrate za pomoć – objašnjava psihoterapeut Nadejin.
Ono što još može biti „okidač“ vršnjačkog nasilja, prema mišljenju psihologa, jeste i verbalno ili fizičko nasilje kojem deca prisustvuju.
– Makar to nasilje bilo okrenuto ka nekom van porodice (šefu, komšijama, rođacima), deca će po modelu razviti preduslove da postanu nasilnici – smatra Marina Nadejin.
Zadirkivanje i nasilje nisu ista stvar
Takođe, ona dodaje, deca treba od najranijeg doba da nauče razliku između šala, prijateljskog zadirkivanja i nasilja.
– Ako nekome nešto nije smešno, to onda nije šala. Izgovor nasilnika „samo sam se šalio“ nije prihvatljiv! Osnovni kriterijum za nasilje je neravnoteža moći i ponašanje koje ugrožava fizičku ili psihičku bezbednost drugog – upozorava psiholog i psihoterapeut Marina Nadejin.
Kod dece treba razvijati socijalne veštine, naučiti ih da se sklone od napasnika, da se nekom obrate za pomoć, ako moraju da beže da krenu ka ljudima, da ne pokazuju ljutnju, da ignorišu napasnika, a pre svega da uvek postoji rešenje ako se obrate nekom starijem. Uvek postoji rešenje, ističe psiholog Marina Nadejin
Šta ako se nasilje ipak dogodi?
Ključ rešavanja problema leži u tome da mirno saslušate dete, ne pokazujući ljutnju, strah i agresiju. Ne postavljajte sugestivna pitanja da biste stekli pravu sliku o događaju.
– Ohrabrite dete da vam sve ispriča, znajte da mu je neprijatno da priča o tome. Objasnite mu da nije krivo i da je problem u nasilniku. Ne rešavajte problem tako što ćete posavetovati dete da uzvrati, jer time samo nastavljate lanac nasilja – ističe Marina Nadejin.
Sa ovim se slaže i školski psiholog Marina Bunčić, objašnjavajući da zlostavljano dete misli da je ono odgovorno za to što mu se dešava, pa se oseća loše i nasilje ne prijavljuje onima koji bi trebalo da ga zaštite.
Kada je reč o neprijavljivanju mučitelja, Marina Bunčić smatra da je to jer često od malih nogu šaljemo deci poruke da se ne tužakaju.
– Tužakanje je kad želimo nekome da naudimo, a drugo je kada želimo sebe ili nekog drugog da zaštitimo. Tu mogu da pomognu drugi vršnjaci koji su često samo ćutljiva većina. Ukoliko se više njih suprostavi zlostavljaču, on će postati manje opasan i moćan – naglašava ona.
Često se deca ne suprostavljaju, jer se plaše da oni ne budu sledeća žrtva ili meta, a u najgoroj situaciji podstiču ili navijaju za nasilnika, dodaje naša sagovornica.
Sledeći korak, koji bi trebalo uraditi, jeste razgovor sa roditeljima nasilnika.
– Problem rešavajte u saradnji sa nadležnim institucijama, obdaništem, školom i, ukoliko je to moguće, u u saradnji sa roditeljima drugog deteta. Dobro bi bilo da tim razgovorima prisustvuje i neko neutralan. Ne napadajte drugo dete već mirno pokušajte da razrešite problem, na način koji neće da dovede do ponavljanja iste situacije – priča Marina Nadejin.
Šta ako razgovor ne urodi plodom?
Nekada, ako je problem uprkos svim nastojanjima nerešiv, bolje je premestiti dete u bezbedniju sredinu.
– Objasnite detetu da to nije zbog straha ili potrebe da se pobegne, već zato što „pametniji popušta“, odnosno to je jedino rešenje u datoj situaciji. Istrajavanje da se dete izbori sa nasilnikom ili nasilnicima posle svih neuspelih pokušaja rešenja problema može biti pogubno po detetovo psihičko zdravlje – ističe psiholog Marina Nadejin.
Iako je to teško u savremenom okruženju, ona smatra da je neophodno kod dece razviti negativne stavove prema nasilju.
– Naučite svoju decu da ne postoje neutralni posmatrači i da se nasilje ne sme tolerisati. Ako ih učite da „gledaju svoja posla“ jednog dana i oni sami mogu postati žrtve nasilja – priča psiholog i psihoterapeut Nadejin.
I najzad, roditelji, ne pravdajte ponašanje svoje dece lošim društvom. Zapitajte se šta vaše dete privlači tom društvu i zašto ga oni prihvataju. Takođe, treba znati da ne postoji kolektivna odgovornost.
Izvor: Blic