Šta je vršnjačko nasilje, a šta samo zadirkivanje

oktobar 19, 2019

Prvi korak u sprečavanju vršnjačkog nasilja, prema mišljenju stručnjaka, jeste da od najmlađeg uzrasta treba vaspitati decu protiv nasilja i na nenasilnu komunikaciju.

Psiholog i psihoterapeut Marina Nadejin Simić objašnjava za “Blic” da je sam proces socijalizacije veoma složen.

– Potrebno je kod dece razvijati samopoštovanje i samopouzdanje, ali i učiti ih da kažu NE kada pod pritiskom vršnjaka treba da urade nešto što se kosi sa njihovim potrebama – priča psihoterpeut Nadejin.

Sa ovakvim stavom saglasna je i Marina Bunčić, školski psiholog koja dodaje da deca od najranijeg uzrasta ne znaju šta je vršnjačko nasilje, pa često misle da je svaki incident koji se dogodi – vršnjačko nasilje.

– Vršnjačko nasilje podrazumeva da dete bez ikakvog razloga trpi različite vidove zlostavljanja – verbalno, fizičko, psihičko, socijalno, digitalno od nekoga koji je moćniji i kod koga postoji svesna namera da slabijeg povređuje i maltretira, bez jasnog povoda – objašnjava Marina Bunčić.

Važno je izgraditi odnos poverenja u kome će vam se dete otvoriti i priznati da je žrtva nasilja. Zašto priznati?

– Zato što se deca žrtve stide toga, smatraju da su oni krivi što ih neko maltretira, zato što se boje da će biti još gore ako se nekome obrate za pomoć – objašnjava psihoterapeut Nadejin.

Ono što još može biti “okidač” vršnjačkog nasilja, prema mišljenju psihologa, jeste i verbalno ili fizičko nasilje kojem deca prisustvuju.

– Makar to nasilje bilo okrenuto ka nekom van porodice (šefu, komšijama, rođacima), deca će po modelu razviti preduslove da postanu nasilnici – smatra Marina Nadejin.

Zadirkivanje i nasilje nisu ista stvar

Takođe, ona dodaje, deca treba od najranijeg doba da nauče razliku između šala, prijateljskog zadirkivanja i nasilja.

– Ako nekome nešto nije smešno, to onda nije šala. Izgovor nasilnika “samo sam se šalio” nije prihvatljiv! Osnovni kriterijum za nasilje je neravnoteža moći i ponašanje koje ugrožava fizičku ili psihičku bezbednost drugog – upozorava psiholog i psihoterapeut Marina Nadejin.

Kod dece treba razvijati socijalne veštine, naučiti ih da se sklone od napasnika, da se nekom obrate za pomoć, ako moraju da beže da krenu ka ljudima, da ne pokazuju ljutnju, da ignorišu napasnika, a pre svega da uvek postoji rešenje ako se obrate nekom starijem. Uvek postoji rešenje, ističe psiholog Marina Nadejin

Šta ako se nasilje ipak dogodi?

Ključ rešavanja problema leži u tome da mirno saslušate dete, ne pokazujući ljutnju, strah i agresiju. Ne postavljajte sugestivna pitanja da biste stekli pravu sliku o događaju.

– Ohrabrite dete da vam sve ispriča, znajte da mu je neprijatno da priča o tome. Objasnite mu da nije krivo i da je problem u nasilniku. Ne rešavajte problem tako što ćete posavetovati dete da uzvrati, jer time samo nastavljate lanac nasilja – ističe Marina Nadejin.

Sa ovim se slaže i školski psiholog Marina Bunčić, objašnjavajući da zlostavljano dete misli da je ono odgovorno za to što mu se dešava, pa se oseća loše i nasilje ne prijavljuje onima koji bi trebalo da ga zaštite.

Kada je reč o neprijavljivanju mučitelja, Marina Bunčić smatra da je to jer često od malih nogu šaljemo deci poruke da se ne tužakaju.

– Tužakanje je kad želimo nekome da naudimo, a drugo je kada želimo sebe ili nekog drugog da zaštitimo. Tu mogu da pomognu drugi vršnjaci koji su često samo ćutljiva većina. Ukoliko se više njih suprostavi zlostavljaču, on će postati manje opasan i moćan – naglašava ona.
Često se deca ne suprostavljaju, jer se plaše da oni ne budu sledeća žrtva ili meta, a u najgoroj situaciji podstiču ili navijaju za nasilnika, dodaje naša sagovornica.

Sledeći korak, koji bi trebalo uraditi, jeste razgovor sa roditeljima nasilnika.

– Problem rešavajte u saradnji sa nadležnim institucijama, obdaništem, školom i, ukoliko je to moguće, u u saradnji sa roditeljima drugog deteta. Dobro bi bilo da tim razgovorima prisustvuje i neko neutralan. Ne napadajte drugo dete već mirno pokušajte da razrešite problem, na način koji neće da dovede do ponavljanja iste situacije – priča Marina Nadejin.

Šta ako razgovor ne urodi plodom?

Nekada, ako je problem uprkos svim nastojanjima nerešiv, bolje je premestiti dete u bezbedniju sredinu.

– Objasnite detetu da to nije zbog straha ili potrebe da se pobegne, već zato što “pametniji popušta”, odnosno to je jedino rešenje u datoj situaciji. Istrajavanje da se dete izbori sa nasilnikom ili nasilnicima posle svih neuspelih pokušaja rešenja problema može biti pogubno po detetovo psihičko zdravlje – ističe psiholog Marina Nadejin.

Iako je to teško u savremenom okruženju, ona smatra da je neophodno kod dece razviti negativne stavove prema nasilju.

– Naučite svoju decu da ne postoje neutralni posmatrači i da se nasilje ne sme tolerisati. Ako ih učite da “gledaju svoja posla” jednog dana i oni sami mogu postati žrtve nasilja – priča psiholog i psihoterapeut Nadejin.

I najzad, roditelji, ne pravdajte ponašanje svoje dece lošim društvom. Zapitajte se šta vaše dete privlači tom društvu i zašto ga oni prihvataju. Takođe, treba znati da ne postoji kolektivna odgovornost.

Izvor: Blic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


5 komentara na "Šta je vršnjačko nasilje, a šta samo zadirkivanje

  1. Maja kaže:

    Bas zanimljivo ,ali resenje da maltretiranom detu kao krajnje resenje bude promena sredine mi se ne cini kao dobar model.Po tom modelu nam sva mladost i pamet ode iz zemlje…

  2. Mira Milosevic kaže:

    Vrsnjacko nasilje nikada vece, saveti strucnjaka takodje, a ne piju vodu. Pitamo se zasto. Pa zato sto reci na verbalnom nivou ostaju prazne, deca ne mogu da ih zive, jer je to dresura koja se namece spolja.. Ni kerovi nisu za dresuru, kad tad ugrizu gospodara. Dakle, da ne budem shvacena pogresno, akcenat je na pitanju koje je autor teksta postavio, a to je ; “Sta utice na nasilno ponasanje dece.” Odgovor je takodje delimicno dao, no da bi smo detektovali sve uzroke, a potom ih znalacki otklonili, moramo se latiti Porodicnog bukvara Prof. Milice Novkovic, doobro zaroniti u dubinu duse svoga ceda, postaviti jasna pravila zivljenja i vratiti dete svom Izvoru. Tada ce ono biti celo, prosto nece biti meta vrsnjackog nasilja, nece ga kao takvog ni dozivljavati. Pa ako bi sve porodice, ili bar vecina, usla u program Izvornog vaspitanja, skola bi bila oaza zive, vesele i nenasilne decice, koja uce s radoscu, vole drugare i raduju se zivotu. Eto spasa za roditelja,duhovnog rastata i preporoda i jednih i drugih, eto drustvu napretka. Eto nam Ljubavi u domu, koju je autoritarnos ugusila. Tek tada reforma skole, moze zaziveti, jer joj porodica
    salje zdrav “materijal” za rad. Tek tada ce verbalna poruka strucnjaka imati smisla, u protivnom, lecicemo u nedogled, jer pravi uzroci ostaju gospodari haosa ako ih ne otklonimo.
    Srecno

  3. Ham on Rye kaže:

    Kad sam bio mali u svakom odeljenju je uvek bilo neko dete sa rukom ili nogom u gipsu. Padali smo sa krošnji drveća, sa bicikala, udarala su nas kola, tukli smo se svako malo i mirili bez većih problema. Danas se oko toga uključuju čitavi timovi, organizuju roditeljski sastanci, lekari u hitnoj sve moraju da prijave policiji, policija sve prijavljuje u CSR i u školi nastane haos – zbog nečega što je pre 20 godina bilo “ništa”. I na kraju se dete – i nasilnik i žrtva – ispiše iz škole i ionako se NIŠTA ne reši. Eto, to je sistem obrazovanje i brige o detetu danas. Besmisleno i nerazumno gubljenje vremena, resursa, para i što je najgore – nerava. Ne treba svako da ima decu, naročito školovani ljudi i intelektualci koji čitaju ovakve tekstove, bolje je da nemate dete nego da od njega pravite osobu nespremnu da se suočava sa svetom, koji eto ume i da zaboli i da kaže NE ponekad.

    1. Mira Milosevic kaže:

      Postovani Ham, mi pripadamo generacijama tradicionalne svesti, pa i zdravijeg duha. To o cemu govorite jeste posledica zivosti deteta, koje je do 12 godina u vetru, sto ce reci, da juri, bude u akciji, pokaze detinje nestasluke. Desavale su se i tuce ( muska energija, ) i carke kojekakve, ali je to bilo daleko, daleko od ovoga sto je danas na sceni zivota. Danas su deca, misleci na mnogobrojnije slucajeve, toliko udaljena od svog Izvora, od sebe, da su spremni da bez povoda zlostavljaju, najcesce mirnu, povucenu decu, do te mere da ih nateraju na suicid, ili su u pitanju tuce sa smrtnim ishodom. Pa zar udarne vesti nisu pretrpane takvim nesrecama. Da budem jos jarnija, devijacija je uvek bilo, u porodici i skoli, u drustvu, ali su to bile retke patologije, za koje se nije ni znalo, a bome, nije ijh ni drustvo promovisalo..Danas je nasilje na nasem mentalnom meniju od jutra pa do spavanja. Stoga, treba da znamo koji je put, sta su uzroci i kako ih otkloniti. O tome rekoh u prethodnoj poruci. I nije ovo samo nas usud, ovo je planetarni problem koji produkuje plisana svest i pogresan autoritarni vaspitni model. I opet, SPRECITI A NE LECITI POSLEDICE, jeste deviza za prezivljavanje. Naravno, pedagozi, psiholozi, soc. radniici i svi ostali, bice tek tada na svom pravom zadatku, sa ocekivanim rezultatom.

  4. Gricko kaže:

    Problem je NE-KOMUNIKACIJA i stojim iza toga! Deca samo bulje u mobilne telefone a odrasli nemaju vremena od nametnutnutog života (životinjarenja). Začarani krug.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama