Свим бакама и декама овог света – ХВАЛА

јануар 02 20:58 2018

Били су ту, да ускоче и помогну, од самог почетка. Шта год да затреба, кад год да затреба. Нашу децу су, од првог дана, заволели као своју, дајући 100% себе увек када су уз њих. Бакама које стрпљиво седе са својим унуцима и сатима боје и заједно се смеју – ХВАЛА.

Декама који увек доносе забаву, понеки скривени слаткиш и осмех на лице наше деце – ХВАЛА.

Бакама које праве најбољу пилећу супицу на свету (и увек спреме и за понети) – ХВАЛА.

Декама који сате проводе на тепиху изигравајући коњића и слажући коцкице – ХВАЛА.

Бакама које причају најлепше, најчаробније и приче које ће деца најдуже памтити – ХВАЛА.

Декама који уче своје унуке да пецају, пливају и засаде башту – ХВАЛА.

Бакама које мењају пелене и бришу слинаве носиће, са истом љубављу с којом су то и својој деци радиле – ХВАЛА.

Декама и бакама који чувају нашу децу тако да на посао или у град идемо без тренутка бриге да ли ће дете бити добро збринуто – ХВАЛА.

Онима који од сваке скромне пензије одвоје као кућа велик динар и купе играчку, књигу, чоколаду – ХВАЛА!

Бакама и декама који уче нашу децу вредним животним лекцијама, од тога како бити марљив и штедљив до тога зашто је важно вредно радити и бити поштен – ХВАЛА.

Онима који тачно знају шта и кад треба рећи – ХВАЛА.

Онима који одлазе у вртић и школу по нашу децу, онда када ми не можемо да стигнемо – ХВАЛА.

Онима који су купили први бицикл. И платили часове балета. И бринули да ли имамо довољно за патике и јакну – ХВАЛА.

Онима који певају најдраже песмице и који као чаробним штапићем умирују децу онда када то делује као немогућа мисија – ХВАЛА!

Онима у чијој се кући игра брашном, меси тесто и где је готово све дозвољено – ХВАЛА.

Сигурна сам да никада нећу моћи да се одужим својим и мужевим родитељима за сву помоћ коју су нам пружили и љубав коју су наша деца од њих добила. Волела бих да могу да им обезбедим путовање из снова у најскупљем хотелу на свету. Или да им купим нове аутомобиле. Или макар да сваког дана потрошим барем по један сат на њих. Али не могу. Не док су деца мала и док се све врти око њих. Због тога сам понекад тужна, понекад осећам страшну кривицу.

Јер бих желела да им пружим оно што они нама из дана у дан пружају – стабилност, мир, сигурност, поверење и помоћ. Безусловну, свакодневну помоћ. Али, све што сада могу јесте да се попнем на кров неке високе зграде и из свега гласа викнем колико их волим и колико сам захвална. И да никада, ни за милион година, не бих све ово успела без њих.

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.