‚‚Ми прихватамо љубав коју мислимо да заслужујемо‚‚.

4 априла, 2019

Ми прихватамо љубав коју мислимо да заслужујемо

Током година имала сам прилику да радим у неколико вртића и то баш са групама које су биле млађе од 6 година и и даље су спавале у вртићу. Дешавало се да је било деце која су додиривала током лежања у кревету, што може бити једна од развојних карактеристика упознавања сопственог тела и осећаја задовољства приликом додира полних органа. Што је већи број деце био у групи, мање им се посвећивала пажња, мање су добијали неге – нажалост, васпитачи имају ту немилу пресију да у прекобројним групама гледају само да децу живе врате кућама, квалитет рада и односа са децом мора да трпи.

Почела сам да радим у приватном вртићу, упола мање деце а више нас – кадра. Може се рећи, идеални услови за сазревање деце. Оно што сам приметила јесте да су ту и тамо била деца која би се додиривала, али то није било свакодневно приликом спавања као у државном вртићу. Са повећањем броја васпитача, ниједно дете више није имало ту ‚‚праксу‚‚ бар док су били код нас на спавању, а ни док су имали активности. Никада нису била прекоревана од стране нас, нити сам то видела да то чине васпитачи у државним вртићима.

Негде сам мислила да је могућа корелација између тога колико дете неге у току дана добија, јер управо у вртићу проведе некад највише будних сати, и тога колико дете онда има потребу да само себе изнегује, на начин на који му причињава задовољство и неку врсту опуштања. Када је пуно деце у групи, а мало васпитача, дечије потребе НИСУ задовољене, макар ми бројали по броју оброка, цртежима урађеним или наученом песмицом/математичким појмом.

Детету треба загрљаја да би напредовало, треба му пажња и повратна блага реч, у великој групи то се не чује од свеопште буке.

Рађена су бројна истраживања на ту тему. Та нега, а под тим мислим на све оно што је од човека, емпатично, са нежношћу и разумевањем је неопходно и ми закржљавамо на овај или онај начин ако то не добијамо, нежан додир је битан. У неким земљама није пракса да васпитач сме да загрли дете, јер се то може тумачити као нешто перверзно. У приватном вртићу у ком сам радила је била пракса да ми будемо ‚‚замена‚‚ за мајке да деца буду нежно тешена и да уколико треба и заспе на нама у загрљају приликом адаптације на вртић. Неретко бисмо утрнуле у том положају, али свака адаптација макар потрајала дуже је била сигурна зона за дете да се изненада (за нас изненада) отисне после пар дана или чак недеља међу децу и играчке које је из сигурног крила до тада гледало.

Сигурност коју дете осећа у свету који га окружује је јако важна. Деца излазе из својих породица у нови свет који није усмерен само на њих. Потребно им је прихватање. Имајући то на уму, важно је рећи да се мастурбација код деце сматрала до скоро, а неки је још сматрају нечим што дете не би требало да примењује, што је забрањено, што ће изазвати последице по психу и сл. Деци се и даље шаљу такве поруке и санкционише се такво понашање, нарочито у изразито религиозним породицама. Ако примењујемо строга правила, ако не показујемо деци довољно неге и љубави колико им је потребно, она ће томе тежити кад одрасту. Тежиће познатом ‚‚недовољном вољењу‚‚ или ‚‚невољењу‚‚ и тако кроз генерације, уколико не раде на сосптвеном развоју, јер ми не можемо пружити другоме, па ни својој деци, оно чега у нама нема.

А како приступити према свом детету?

Пробајте са појачаном пажњом, са провером да ли се дете суочава са неким проблемом о којем Ви можда не знате ништа (емоционалне реакције на добијање брата/сестре, свађе и развод родитеља, проблеми међу вршњацима, могу да буду окидач за такво појачано понашање). Поента је у непрекоревању. Уколико приметите да то дете не ради јавно, то је ок, проблем је када понашање постане јавно или повређујуће или усмерено ка некоме другом. Дакле у тим ситуацијама са дететом осим појачане неге и пажње, морамо разговарати смирено, објаснити да постоје неки делови тела који нису за свачије очи, нормализовати дечије понашање (јер оно највероватније не разуме сексуалну конотацију коју ми одрасли приписујемо томе), објаснити да се додири могу давати другима само ако други то желе и да је у реду да тражимо загрљај ако нам је потребан и све друго што нам је потребно.

Уколико се као одрасли осећамо незадовољно, усамљено, уколико не добијамо неге и љубави онолико колико нам је потребна, неретко се дешава да склизнемо у оно наше дечије и да тако задовољимо сопствене потребе. Некада су то само неисказане жеље за блискошћу са другом особом. Подстицањем Детета у нама, од стране нас самих и/или нама значајног другог, уколико му дозволимо да нас понегује, прихвати, воли, може да допринесе томе да се осећамо задовољније, испуњеније и да се лакше носимо са свакодневним изазовима.

Као што каже Степхен Цхбоскy: ‚‚Ми прихватамо љубав коју мислимо да заслужујемо‚‚.

Размислимо о томе да ли због тога пропуштамо ону вредну љубав која нам се нуди?

Аутор текста: Гордана Белоцић

Čaj sa Gocom

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама