ИСТОРИЈА
Историја је несумњиво на првоме месту корисна и стога што се ђаци код ње вежбају да изговарају страховите речи, те се тако, пошто ту преломе језик, оспособе да могу изговарати разне вратоломне дефиниције из хемије, физике и више математике. Јер одиста владаоци старога века носили су тако страховита имена да је човеку била потребна факирска моћ да их изговори. А не само што су била страховита, већ налазим да та имена нису била нимало владалачка. Какав је то краљ, молим вас, који се зове: Узпртезен, Чандрагупта, или можда Кудурнагупта? Замислите одушевљени народ који овако поздравља свога краља: „Живело његово величанство Узпртезен и њено величанство Узпртезеновица!“ Ја мислим да су оваква имена довољан разлог да у народу клоне чак и династичко одушевљење, још кад се узме у обзир да није био само један, но су ти Узпртезени успртили на леђа мисирскоме народу и владали некаквих две стотине година под тим одвратним именом.
И да је то један или двојица, али цео стари век пун је тако страховитих имена да је човеку лакше проћи кроз непроходна америчке џунгле но кроз стари век. Сећате се сви можда онога несрећнога Артаксерксеса на коме су толике генерације ломиле језик? Све док нисмо први пут чули за реч Артаксерксес, ми смо ломили језик оним народним: „Поп посеја боб“ или: „Туре буре ваља, була Туре гура, нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!“ Али откако смо чули име Артаксерксес, напустили смо све народне бројанице, па се дочепали Артаксерксеса, а на њему смо језик ломили и кладили се. Седнемо нас пет-шест у круг, уложи сваки по једно дугме као визу, па ко изговори реч Артаксерксес, носи шњур.
Помагали смо се, разуме се, и на друге начине, како бисмо савладали и сва остала имена која су нам задавала толике невоље.
У наше доба није била позната игра футбала, тениса, нити ма којега од данашњих спортова. Ми смо тада играли мете, робова и јениџајес. За мете би се и могло рећи да је готово спортска игра, док робове смо играли циглама и готово редовно свршавали ту игру по којом разбијеном главом. Она трећа игра, јениџајес, остала нам је заједно са алвом, бозом и долдрмом од Турака и играла се на тај начин што би један од нас на кога би пала коцка, повио се, а остали га прескакали, старајући се да га не додирну ногама нити којим другим делом тела. Искупили би се нас пет и шест и стали у круг, а један би одбројавао, говорећи ове неразумљиве речи: Игис, Ипик, Ушур, Топидушур, Сојле, Манојле итд. или ове речи: Ендем, дину, саракатину, саракатика, така, елем, белем, буф! На кога би пала последња реч „буф“, тај би морао заузети турску позу, а ми га остали прескакали, изговарајући при сваком скоку опет неке неразумљиве речи, које су колико их се сећам, гласиле: јениџајес, манџебиргебирговац, бир мамузлари, бир капаклари, бир топузлари итд. Да би дакле могли научити она чудна историјска имена, ми смо пали на срећну мисао да њих употребљавамо у игри јениџајеса, и тако смо место досађањих речи у бројаници употребили ова владајачка имена: Клеомброт, Кијаксар, Асерхедон, Сенохариб, Сезострис, Тахарку, Каракала, Артаксерксес! И на кога би пала ова последња реч Артаксерксес тај је морао повити леђа, а ми смо га остали прескакали и том приликом изговарали ова владарска имена: Кудурнагунта, Ћандрагупта, Асурбанипал, Навукодоносар, Тиглатпалисар, Набополасар, Агезилај, Аменемхат, Узпртезен!
На тај начин ми смо спојили корисно са лепим. Нашли смо начин да научимо ова краљевска имена, заменили смо у игри оне непознате речи овим новим и врло милозвучним речима и дали прилике овим силним краљевима да се и од њих може каква корист видети.
Кад смо на тај начин скрхали језике, осетили смо се чисто оспособљени да уђемо и у само изучавање историје, која иначе спада у најзанимљивије од свих гимназијских предмета.
Историја се, као што је познато, дели на стари, средњи и нови век. Испред старога века, као неки предговор историји, постоји предисторијско време, а на крају историје, после новога века, као поговор или можда као „исправка штампарских грешака“, што се обично и ставља на крају књиге, долази најновији век. Уосталом, овај најновији век, који почиње револуцијом, и јесте у ствари исправка штампарских или, боље рећи, политичких грешака прошлих векова.
Кад човек, овако удаљен од обавезе да зна лекцију, посматра историју, она му овако отприлике изгледа:
Стари век: зидање пирамида, дуге и красноречиве беседе, филозофирање, обожавање многих богова и многих жена.
Средњи век: вера у једнога бога и стални ратови и покољи због тога једнога бога. Обожавање жена и стална борба и убиства због жена.
Нови век почиње једним историјским фалсификатом, а свршава се фалсификовањем историје.
Историја бележи почетак новога века великим догађајем открића Америке; међутим, судећи по свима последицама овога догађаја, изгледа да је Америка нас пронашла. Американци бар стоје на томе гледишту и тврде да је то један историјски фалсификат да смо ми њих пронашли. Ја сам се пре више година упознао са једним, иначе врло симпатичним Американцем, господином Марком Твеном, продавцем лимунаде, но који се још бавио и фарбањем, бријањем и справљањем есенције за стављање краставаца у туршију. Водили смо разговор о тој теми, проналаску Америке, једном приликом кад ми је нудио ту исту есенцију као амерички проналазак.
– Не господине! – одговорио сам му. – Не видим никаква разлога да купим есенцију из Америке. Ми смо Европљани пронашли киселе краставце, према томе ми смо обавезни да пронађемо и есенцију.
– Тако? – одговори он. – А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се?
– Да, господине, ми смо Европљани пронашли киселе краставце, а ми смо пронашли и Америку.
– Јест, јест, сећам се тога – одговори господин Твен љубазно. – Ах, да знате како је то било пријатно изненађење за нас Американце кад сте нас пронашли.
– Како?! – учиних ја изненађено.
– Да. Ми смо, знате, хиљадама година очекивали, били смо већ нестрпљиви и једнако смо се питали: „Хоће ли ти људи доћи већ једном да нас пронађу?“ Сећам се баш кад је једнога дана наишао Христофор Колумбо, да га је мој деда предусрео речима: „Но, јесте ли чули, ви сте се дали дуго очекивати!“
– Али како је, забога, ваш деда могао дочекати Колумба?
– И ја сам се увек то питао, али, знате, у историји се мора рачунати са тим необјашњивим појавама, које ће историчари вероватно објаснити.
– То значи, ви не признајете велико дело Колумбово?
– Ах. Како да не! Ту ускоро један мој пријатељ, господин Џон Бовтерс, покушао је на чамцу да пређе из Америке у Европу, и није успео, што само увеличава Колумбов успех.
– А како ви сматрате акцију шпанског краља Фердинанда који је новчано потпомагао откриће Америке?
– О, ја је необично ценим, утолико пре што је у томе предузећу учествовао и амерички капитал. Ја и сад још имам седам акција „Предузећа за проналазак Америке“ које је краљ Фердинанд организовао, али могу вам поверљиво рећи да те акције код нас у Америци стоје врло рђаво.
– Зашто?
– Па зато. Вероватно што смо ми Американци врло разочарани проналаском Америке.
– Разочарани!
– Да, јер све више долазимо до уверења да је Европа пронашла Америку само зато да би имао ко да јој даје зајмове, и ја почињем веровати да Марсовци, користећи се нашим искуством, врло ревносно избегавају могућност да их Европа пронађе.
Ја мислим да је овај господин Твен потпуно у праву, и зато рекох да је Нови век почео једним историјским фалсификатом, проналаском света који је већ постојао. А тај се век, као што рекох, свршио фалсификовањем историје. Крајем новога века родио се један чудноват писац историје. Звао се Наполеон Бонапарта. Он није писао историју као што је то ред, већ ју је правио. Развалио државне границе, пообарао династије, измислио нове народе и створио нове државе. Био је генијални фалсификатор историје, што ми Балканци можемо најбоље посведочити, и направио је такав историјски дармар да се свет почео плашити да му однекуд не суне у главу да измени облик глобуса. Иако сва његова радња припада најновијем веку, ипак он својим рођењем завршава нови век, и он је његов дар.
Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично свиђало преисторијско доба. Нити је било држава, нити владара, нити су се бројале године, нити је било писмености да се запише оно што би затим морали учити. Да се историја човечанства и даље развијала у томе правцу, данас не би ни постојала као школски предмет. Но не би она ни иначе постојала као школски предмет да се међу народима није појавила једна нарочита секта људи, такозваних историчара, који су се, као они несносни инсекти, почели нагло множити. Ти људи, саграђени од радозналости и стрпљења, почели су се као мољци увлачити у старе књиге и међу прашњаве листине; почели су превртати камелије и гребати зидове, узели су се пети по бедемима, лутати по развалинама, копати темеље и раскопавати гробове, и од историје, која се некада тако пријатно дала слушати уз гусле, правити школски предмет, који се с дана у дан проширује као хармоника. У староме их је и средњем веку мање било, те није, хвала богу, све ни записано, што чини да је стари и средњи век доста пријатна лектира. Како су нам, на пример, биле миле оне лекције у староме веку које су почињале са: „Мало се шта зна о догађајима тога доба“, или можда овако: „Друга половина менфијског периода, време од неколико столећа, покривено је тамом и скоро без икаквих споменика“. То „покривено тамом“ тако је пријатна и згодна фраза за ђаке да би и у интересу ђака и у интересу дотичних народа, многи догађаји из познате и записане историје боље било да су „покривени тамом“.
Али се у записивању догађаја новога века отишло веома далеко, сваки професор историје сматрао је за дужност да поштогод запише, а можете мислити колико има професора историје на свету! Па не само што сваки догађај опширно записује, већ се историја све више и више простире и на оне делове света о којима се досад није водило рачуна. Пре се историја развијала само на најужем делу истока, али се затим почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео свет и допрла и у нај забаченије кутове света. Е сад, замислите векове који су пред нама, када ће историци почети да бележе и то како је његово величанство престолонаследник Њуканука испекао на ражњу његово величанство краља оца Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је њено величанство краљица Папарука одсекла главу своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом Сисогора И. Замислите, другим речима, каква ће изгледати историја кроз пет стотина година, колико ће ту томова бити, колико имена, колико датума и каквих све догађаја. И замислите оне грешне ђаке који ће тада, кроз четири и пет стотина година, морати да уче историју! Кад год ми, грешници, падну на памет, а ја им се судбини пакосно насмејем, као онај Циганин у причи о Митад-пашином правосуђу.
Митад-паша као валија нишки, необично је сурово кажњавао крађе и отимачине. Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешеног стављао би предмет који је украо, како би свако видео зашто је онај кажњен. Једном доведоше преда њ три Циганина, од којих је први крао дрењине, други јаја, а трећи лубенице. Он их построји у ред и даде првоме једну дрењину, другоме једно јаје, а трећем једну лубеницу, те им нареди да свако мора прогутати, не жваћући, оно што је крао. Први Циганин лако прогута дрењину и удари у гласан смех.
– Што се смејеш, бре? – пита га паша.
– Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег: како ће тај да прогута лубеницу?
Е, тим смехом насмејем се и ја увек када се сетим оних ђака који ће кроз четири или пет стотина година учити историју. Ми смо прогутали дрењину, али како ће они грешници да гутају лубенице?
Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали код своје куће, а и зато можда што нам је професор тога предмета био симпатичан.
Тада је, не знам како је сада, професор српске историје самим тим морао бити велики родољуб. Он би држао посмртне говоре на свима пратњама, здравице на свима свадбама и поздравне беседе на свима концертима, и све те говоре, без разлике, почињао је са: „Пет стотина је пуних година како српско племе стење под туђим јармом…“ На часовима, када би говорио о Душановој победи на Велбуџу, као и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазвао на мегдан, а када би се дочепао Устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке и Конде, онда би толико лупао песницама о сто да би се турска војска, кад би однекуд опет наишла, морала преплашити и разбећи. Разуме се да нам је овај део историје више гудио но што је предавао. Мало-мало па би се дочепао народних песама, које је тако некако читао као да су му гусле биле на коленима, па се тако некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама:
Дедер, Зико, из четврте клупе
Ако ли си јунак од мегдана,
Реци мени, мој соколе сиви,
Ко то беше Лазаревић Луко?
Зивко, који је иначе уз Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцом, као својим домаћим дијалектом:
Мало бјеше такијех јунака
Ко што бјеше Лазаревић Луко.
Из шабачке родом је нахије,
Из питома села Свилеуве.
Отац Тодор, мајка Јевросима
Родише га, дику рода свога.
У хиљаду и седам стотина
Седамдесет четвртој години.
– Тако је, Живко! – одушевио би се професор и бележећи петицу, додао би:
– Твоје лице свијетло на дивану,
Твоја сабља сјекла на мегдану!
Али то што је Живку било могуће, није нама осталима. Тако сам ја једанпут кад ме је запитао о Конди бимбаши, покушао да се направим Ужичанин, па ми није испало за руком. Почео сам:
Нетко беше Кондија бимбаша,
Беше Конда из малене Маћедоније,
Из мале Маћедоније крај Поломља,
Па он где год дође води,
Ту су њему броди.
Разуме се да овим дивним стиховима нисам успео одушевити професора.
Али, то је тако ишло само са лекцијама, које су се односиле на Устанак; све остале периоде и све остале лекције морали смо учити напамет, од речи до речи, као дефиниције из физике или геометрије. Научили смо их тако да би нас и у сред ноћи могао пробудити и ми би их наизуст казивали. Ја и дан-данас после толиког низа година, памтим од речи до речи поједине мудре закључке нашега професора историје. Тако, примера ради, навешћу их неколико, онако како их је он казивао:
– Краљ Милутин се четири пута женио, али се то не сматра као једина историјска заслуга тога владара. Он је још, сем женидаба, проширио и границе српској држави итд.
– Данас је већ историјски несумњиво да је цар Душан силни отрован. За то има врло много доказа, а један од њих је и тај што није умро природном смрћу.
– Краљ Вукашин је погинуо у бици на Марици 1871. године. Тај факат међутим што је погинуо учинио је да је престао његов лични утицај на државне послове.
– Стеван Дечански је у младости био ослепљен. Али се десило нешто чудновато, нешто што код других владара обратно бива: Дечански је, чим је сео на престо, прогледао.
– Стеван Првовенчани је умро 24. септембра 1228. године, али ваља имати на уму да се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти.
Али, мада су нам и предмети и професори били симпатични, мада сам инстиктивно осећао извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успео подесити да будем на доброј нози са њом. Професор нам је додуше говорио: „Само онај који се ослања на прошлост кадар је градити будућност“, али ја, ваљда стога још нисам имао никакве прошлости, те немајући на шта да се наслоним, нисам никако био кадар да градим себи будућност.
Баш због историје, „учитељице живота“, ја сам понављао разред, и то са једне доста чудне околности. Пао сам на испиту што сам збрко године смрти цара Уроша, тако да је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке. Можете мислити како се шчепао за косе професор, који нам је бар седам пута прочитао песму: „Марко казује на коме је царство“, и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на Вукашина.
– А је л’ теби познато да је Вукашин убио Уроша?
– Јесте?
– Е па како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити Уроша!
– Не знам!
– Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да положиш испит.
И читао сам одиста, а кад је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут убио: једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао и даље у концесијама; пристајао сам уз Панту Срећковића да је „и по трећи пут краљ Вукашин убио Цара Уроша“, али изгледа да ми сва та моја помирљивост није помагала ништа, и морао сам понављати разред.
Само, сад настаје једно занимљиво и чисто правничко питање, које све до данас нисам покретао, док нису дошле на дневни ред накнаде ратне штете.
Доцније, када сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и изгубио годину дана.
Сад настаје дакле питање: ко је надлежан да мени тај губитак од годину дана, који ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала своју сопствену историју?