Да ли вас понашање вашег детета излуђује? Да ли се због њега/њих осећате као особа на ивици нервног слома? Ваш стидљиви одговор, поглед преко рамена да нико не гледа, је “да”. Па сјајно! Добро дошли у клуб нас родитеља са дијагнозом.
Иако вам већина родитељског стажа протиче бенефицирано са све деца-су-светло-наших-живота моментима, морате признате да има и оних других видећеш-ти-кад-те-стигнем и само-да-прође-овај-дан, периода. И одмах да вам кажем да је то сасвим у реду и да нисте сами. Има нас пуно који опсесивно бринемо због њиховог здравља, понашања, развоја, социјализације, правилне исхране и других важних ствари због којих нам ниво кортизола пробија кров.
Анксиозност већ осећате у првим јутарњим часовима кад се домогнете канцеларијског компа а при учитавању најновијих сензационалистичких наслова попут:
Kолико је безбедно купање деце у мору?! 9 најважнијих метода да одбраните дете од себе самог или 25 показатеља да сте најгори родитељ на свету или дечак је чучао напуштен у мрачној уличици а када су му пришли ближе имали су шта да виде – нећете веровати својим очима!!! (нпр. тражио је глисте за пецање).
Невероватна количина све оптерећујућег про-родитељског штива вас запљускује са малих екрана пиксел пријемника. Ваше дете кмечи, шизи, прави сцене. Ви сте пробали све методе знане савременој педагогији али слабо шта успева на том петогодишњем тинејџеру озбиљно решеном да вас одведе до неког психића на кауч. На истом том свезнајућем интернету нико некако да призна да му то смирено и негујуће родитељство измиче контроли и не иде као по лоју и све више личи на Спилбергов Рат светова. Да кад вам људи говоре уживај док су мали јер време брзо пролази а они расту, вама само дође да им проследите хистерично дете бар на пар сати да се мало одморите. Не зато што сте осветољубиви и њима желите да се мало подсете тих времена, већ више да бисте измедитирали и спречили излив крви у мозак. Јер од мамаааа-мамааа, 2789-ти пут тог дана плачиним гласом у дуету вичу мамааа, вама једино преостаје да дате бланко отказ на родитељску дужност.
Ево ја ћу да признам. За све оне родитеље који су свим срцем желели своју децу, који кришом плачу од среће као у оној реклами – зашто мама плаче кад сам све добро урадио, за све оне који осећају лептириће у стомаку и неверицу да су та иста деца баш њихова, баш њима послата. Да ја сам мама на ивици нервног слома, понекад. Моја дијагноза је неизлечиви заљубитис и све родитељски претеритис са лакшим обликом повременог шизитиса. То што признајем да сам се погубила у родитељству, што често не знам шта радим, што сам преплављена огромном количином непотребних информација које ме удаљавају од суштине и другим личним мањкавостима, ме не чине лошим већ стварним родитељем.
Родитељство ме често тера да се осећам као луда особа. Превише љубави, одговорности, незнања и неусклађених хороскопских подзнака на једном месту ми се понекад чини превише. Зато предлажем отварање једног клуба где ће се сасатајати људи са овом дијагнозом да на миру са себи сличнима распредају о својим родитељским мукама без срама и осуде од оних врлих у свему стопроцентно успешних, вишеструко награђиваних, Нобелом и Пулицером овенчаних, виле/патуљци/једнорози “дотакнутих”. Нама обичним “пацијентима” ће бити довољно и једно “ако направиш грешку, опрости себи и настави даље” охрабрењце, јер знате, журимо кући где нас жељно чекају наши мали свемирци спремни за нова “ратовања”.
Извор: Мојпедијатар