Оно је доба године. Доба кад се свесно определиш на мазохизам.
Јер, како друго то назвати?
Прво, определиш се да проведеш неко време са децом на одмору. А зашто то по мени није одмор, већ исцрпљујуће путовање, већ сам писала.
Стога, прво психичка припрема.
Нећеш одмарати, устајаћеш у цик зоре, лећићеш кад не желиш, цео дан нећеш сести јер деца немају мира (а и могу доћи на идеју да хоће да заривају главу у воду да би је лизали и пили), сунце туче, једеш са ногу јер они немају мира да сачекају…
Имате слику у глави, зар не?
А онда иде паковање.
Прво, јел’те, иду деца.
Спакујеш их за све прилике и неприлике, па још по нешто додатно (за сваки случај).
Па онда све оне породичне ствари, типа лекови, гуме за пливање, кантице за песак и фен.
И онда кренеш да сортираш своје.
Ок, ту је она сукња дивних боја за лето, што сам је чувала уназад пар година.
Додуше, више је не могу обући, ту је мало салца око стомака.
Па она отпада.
Уствари, не видим шта од тих културнијих ствари могу обући.
Једино да понесем све оне инди хаљине што покривају све живо (и преливајуће).
Можда су додуше више за плажу но вечеру, ал немојмо се заварати. Kаква црна културна вечера у ресторану?
Kолико ми и реално треба мајица?
Мада ту није модирање у питању, више колико ћу бити исфлекана од деце.
Добро, бар 10 комада ћу спаковати.
Обућа? Хм, ту су ове дивне сандале. Хм, деца, песак, неколико десетина приручне опреме за плажу, колица која гурам… Узећу оне равне.
Е, да. Сад ступа она тешка ствар на ред.
Kуповина купаћег костима за маму.
Одлажем данима јер никако да нађем луфта да обавим куповину без деце.
И на крају онако чопоративно идемо дан пред пут.
Шетам по радњи у некој сулудој нади да ћу наћи нешто одговарајуће.
Па онда треба све то испробати.
Јер после 4 трудноће, десна страна попрсја и лева се не подударају.
Па обично горњи део или сјајно пристаје једној или другој дојци. Обе се не дају уклопити.
А док онако очајаваш у кабини за пресвлачење, све време покушавајући да не гледаш оно горе споменуто салце на стомаку, стално једна мала глава провирује кроз завесу и пита кад ћу завршити.
Стога, неизмерна срећа што у првој радњи успевам да нађем један који пристаје свим деловима тела.
Е сад, није пристојно да купаћи облачим а да нисам упристојила ноге.
Ми, медитеранско-брђанско-мајмунски тип, дефинитивно треба да упристојимо ноге. И руке. А некад и друге делове тела.
Стога, мазохизам достиже свој врхунац, време је за депилацију.
Јер шта је друго но добровољно ићи да трпиш бол, већ мазохизам?
А како је време плажи, скида се се све што мислиш (и не мислиш).
И боли колико можеш и не можеш да замислиш.
Ал’ дајем све од себе и мантрам како сам на плажи, чује се шум таласа, и тишина (без дечије цике) и лебдим у простору.
Све док козметичарка не повуче следећу траку и врати ме у стварност.
И још једном се свечано заклињем у себи да ћу кренути коначно да вежбам и затегнем ове ноге од целулита, па следећи пут неће болети.
(Мада знам унапред да ће ме то проћи чим изађем из салона.)
И на крају, заврши чин. Нокти.
Не морам бити зарозана мама четворо деце, могу ја и да се средим.
Kако ме накит, шминка, ешарпе и слично гњави и смета, морам нешто да носим на плажи, јел да?
Па стога одох да набацим неку летњу боју. Kоја ће додуше доћи до изражаја када (ако) набацим мало боје, јер овако бела баш није нешто.
Наравно, ако издржи на ноктима док набацим нешто боје.
А то ме подсети. Записник себи – прво себе намажи пре плаже, а онда децу.
Јер ће иначе, као и сваки пут, бити занимљиво кад се увече вратимо са плаже.
Неки од нас рак црвени. Хвала Богу, не деца.
На жалост.