Ово је прича о цртежу девојчице Лане која има само тринаест година, а размишља као одрасла особа. Не само што има способност да сагледа суштину озбиљних ствари – као што је образовање које „осећа на својој кожи“- већ то уме, веома успешно, да представи цртежом.
Лана Пурић, ученица 7/3
Нисмо ми машине за учење – ми смо бића која осећају, поручују деца, али ми одрасли то не чујемо. Ова девојчица – је покушала да нам скрене пажњу кроз ликовни израз и покаже како изгледа дете – од кога очекујемо да буде „машина за учење“… Мада знам да слика говори више од хиљаду речи, ипак ћу покушати да, у неколико редова, пренесем оно што ми је Лана испричала, објашњавајући своју замисао кроз цртеж.
Дете је у затвореничкој униформи (читај: нема слободе, нема права, не може само да одлучује о томе чиме ће се бавити, нема приватности…), све је неко други изрежирао – детету остаје само да се прилагоди, како би имало што мање проблема.
Дете на леђима има ранац/блендер у коме се, без његовог учешћа, прерађују садржаји различитих наука и тако прерађени директно сручују у његову главу. Оно тај садржај, испоручује наставнику и добија „заслужену“ оцену. Очи су му празне, нема емоција ни суза – ово што капље са лица, то је зној!
Тешко подноси овај терет блендирања градива – тако да се осећа као да вуче куглу од 100 килограма. Од силног терета тло пуца под њим, а стопала му крваре! И нису му књиге/учење једина брига. Ту су и немилосрдна деца која га гађају згужваним папирима, подсмевају му се и шире гласине о њему, а нико не реагује да га заштити!
Дете зна да ово што излази из његових уста, може само тренутно бити од користи, јер ће добити добру оцену, шта више и одличну. Међутим, постоји брига од неуспеха, који га чека, када од њега буду тражили да размишља, повезује, решава проблеме… На све ово – ту је и наставница која наређује, командује, диригује, упозорава, прети, моралише, придикује, осуђује, критикује, забрањује… Има ли краја овој дечјој патњи и ко је одговоран да реагује и заштити дете!
„Најлепше је ђачко доба“ – шта о томе кажу деца…
Ево шта поручује Лана, из претходне приче, својим цртежом у име све деце и уз подршку једне Неце…
Можда би нам „ђачко доба било најлепше“, када би одрасли чули наше вапаје и уважили наше патње. Кроз овај цтреж желим да поручим следеће:
Немојте нам ви прерађивати градиво и тако „блендирано“ сипати у наше мозгове – дајте нам прилику да сами истражујемо!
Немојте нас награђивати петицама када чујете како понављамо ваше речи – пустите нас да размишљамо и закључујемо!
Немојте нас терати да користимо само део мозга који је задужен за памћење – ми хоћемо да дискутујемо, процењујемо, износимо свој став!
Немојте очекивати од нас да истим жаром прихватимо све науке, а сами сте се определили само за једну – пружите нам подршку да развијамо своје таленте!
Немојте користити моћ, како би нас застрашили, понизили и омаловажили наше бриге, хајде да „закопамо ратне секире“ и успоставимо добре односе – само тако ћемо моћи да прихватимо ваше вредности!
Немојте нас посматрати само као „затворенички“ број у дневнику – ми желимо слободу да кажемо шта нас боли када смо у школи, како бисте могли да нас заштитите!
Немојте нас „спремати за живот“ – дајте нам прилику да живимо оно што учимо – како не бисмо „добијали јединице“ из решавања животних проблема!
Погледајте нас – видите, колико нам је тешко – очи су нам празне, зној капље са лица, а стопала крваре…
Ово је позив!!! Учините нешто од ових 7 „дечјих вапаја“ – бићемо вам захвални за ово „најлепше ђачко доба“
ауторка текста: стручна сарадница Неца Јовић
Извор: dragankuveljic.rs