Дугачак ред вијугао је испред Андреине учионице. Зоран је био први, иначе би се додатно нервирао када би морао да чека све ове људе.
„Извините што сте ме чекали, ко је први?“ Андреа није навикла на дуге редове родитеља када је имала „отворена врата“. Предавала је физичко, и готово сва деца су имала петице, а како су родитеље само оцене занимале, она није била интересантна за њихове претње, јадиковке и критике. Обично су долазили само родитељи из њеног одељења, да правдају изостанке и да траже да поразговара са неком колегиницом или колегом, и замоли да питају њихову децу.
Прочитајте и: Џаба ће тата ићи и претити ако ти опет на контролном оставиш празан папир
Зоран је ушао за њом у учионицу, и сео у прву клупу.
„Добар дан. Сад ћемо да погледамо Богданове оцене…“
„Нисам овде због оцена“, рече Зоран. Андреа је била изненађена. Ни сама није знала зашто, али осећала је посебан страх кад родитељи кажу да нису дошли због оцена. То се врло ретко дешавало, и увек се плашила да је у питању нека болест или породични проблем због којег су ту.
„Аха… О чему бисте онда желели да причамо?“ покушала је да не открије свој страх.
„О ономе од прошле недеље!“ рече Зоран.
„Подсетите ме…“ Андреа није имала ни најблажу идеју о чему Зоран говори.
„Просто ми је невероватно да се не сећате, али добро… Дакле, прошле недеље је пао онај велики снег, и Ви сте, заједно са домаром школе, дошли са лопатама на час музичког, и извукли дечаке са часа и рекли им да чисте снег у дворишту!“ Зорану је срце јако лупало док се присећао немилог догађаја.
„Да, колегиница Мира се сложила, пустила их је…“ правдала се Андреа.
„Не занима мене колегиница Мира, нити да ли се сложила. Пре свега желим да проверим да ли је Богдан био кажњен, да ли је урадио нешто па да сте га зато извели да чисти снег, пошто знам да се деца кажњавају таквим активностима…“ Зоран је био бесан још од кад му је Богдан испричао шта се десило.
„Не, није био кажњен, напротив, он је јако добро дете“, рече Андреа зачуђено.
„Тако сам и претпоставио, али сам морао да проверим. Да је кажњен, још би било и у реду. А пошто није, занима ме зашто деца да чисте снег!“ рече Зоран.
„Па, искрено, једна колегиница је пала у дворишту и сломила кук те недеље, па смо решили да уведемо друштвено-корисни рад, као што је било, верујем, и у Ваше време.“ правдала се Андреа.
„То што је било у моје време сад није важно. Да је ваљало, постојало би и данас. Има разлога зашто је то скупљање новина, чишћење лишћа и снега укинуто! Боље о томе да не причамо!“ одбруси Зоран.
„Добро, само кажем јер се чудите, то је некад било нормално…“ опет покуша Андреа.
„Било некад, више није! Да не ширимо тему, ово нека буде последњи пут! Не дозвољавам да Богдан чисти снег, уређује двориште, пере клупе, ништа од тога!“
„А, зашто, ако смем да питам?“
„Зашто? Још питате зашто? Целу ноћ је јаукао, леђа су га болела, масирали смо га до три ујутро! Да не причам о жуљевима на рукама! То није његов посао! Ја сам Вам прећутао кад сте имали акцију сређивања учионице, и кад је он, као нека сека Перса, прао клупе детерџентом. Тада нисам дошао да Вам кажем шта о томе мислим, а сад видим да је требало! А ово сад је прелило чашу“ беснео је Зоран. „Његов посао је да учи и ради, а не да чисти уместо теткица и домара, који не раде оно за шта су плаћени!“
„Али, двориште је велико, не може то домар сам да уради. Теткице чисте школу, и могу да стигну тек мало да помогну. Сем тога, треба очистити и задње двориште, као и стазицу која води до школе…“ покушала је Андреа да објасни.
„И стазицу, кажете? Хоћете и улицу да чисте, и прилазе околним зградама? Је л’ то њихов посао?“ брецну се Зоран.
„Ја не разумем, дечаци су баш уживали, били су пресрећни кад су изашли са часа, већини је оцена за полугође закључена, и свеједно су се досађивали!“ рече Андреа.
„Па ћете да им убаците лопате у руке и тако решите то што колегиница не уме да их анимира на часу? Је л’ тако?“ упита Зоран.
„Чак су били срећни што су учинили нешто добро, звали су ме да видим, наставници су их похвалили…“ присећала се Андреа.
„Наставници су их похвалили, кажете… Али се ти наставници лопате нису дохватили, него гледали децу како се муче! Што Ви нисте са њима чистили?“ Зоран бесно погледа у Андреу, не очекујући одговор. „Да ли је Вама јасно шта ја говорим, или причате своје? Богдан више неће чистити снег, нити било шта друго! Он је градско дете, живи у згради, није навикао на те послове, и неће их ни радити!“
„Добро, Ваше је дете, и ја не могу да идем против Ваше одлуке, али мислим да са васпитне стране то није у реду!“ рече Андреа, свесна шта ће чути као одговор. Увек су родитељи исто реаговали кад год би рекла нешто о васпитавању.
„Ви, који немате деце, мени ћете да објашњавате шта је са васпитне стране у реду, а шта није. Кад будете имали своје дете, па кад дође из школе са жуљевима и не може да се исправи од болова у леђима, тад можемо да причамо да ли је то у реду или није у реду. Сада не!“ бесно рече Зоран.
„Добро… Нагласићу и другим наставницима да у акције које смо предвидели не укључују Богдана… Али Вас молим да размислите још једном, ако само њега издвојимо, могу му се деца ругати, знате већ… Деца су сурова!“ Андреа је већ замислила ситуацију где му се другари смеју и понижавају га. Знала је да ова Зоранова одлука може изазвати дуготрајно малтретирање.
„Која деца ће му се ругати?“ бесно упита Зоран.
„Па, друга деца из разреда, знате…“
„А шта мислите, зашто су дошли сви они родитељи које сте видели у ходнику?“ упита Зоран, чудећи се како Андреа већ сама није закључила.
„Сви због снега?“ запањено упита Андреа.
„Не, него зато што Мађарска нема море! Наравно да је због снега!“ рече Зоран и крете према вратима. „За сада овако, ако се понови било шта слично, другачије ћемо разговарати.“ Након што је Зоран бесно изашао, Андреа се обрати осталим родитељима:
„Можете заједно ући, ако сте сви дошли због чишћења снега…“ рече, у жељи да уштеди време.
„Наравно да смо дошли због снега“ рекоше родитељи, и заузеше места у клупама.
„И овај дан ће проћи“ помисли Андреа, док је први родитељ већ почео да прича.
Аутор: Маја Бугарчић