”Ако вам се не свиђа, испишите се”, ”Отворите своју школу” – поруке неуких онима који НЕ ПРИСТАЈУ на лоше изборе

Замислите следећу ситуацију… у ствари… немате шта да замишљате. То је ситуација која је реалност у најмање пет школа у Србији. Стотине родитеља, наставника и ученика школе изражава масовно незадовољство директором установе. Масовно. Стотине. Анкете показују готово нулту подршку управи школе. Са врло штурим или без икаквих образложења, та иста управа расељава ђаке да попут номада иду по другим школама осећајући се као уљези. Родитељи незадовољни и уплашени, захтевају да их неко чује, траже објашњења и одговоре на питање ДОКЛЕ ће то све трајати. Зашто су им деца расељена? Зашто им предају наставници који на табли пишу -0?

А одговор који добијају од присталица баш оваквог једног система? „Коме се не свиђа, нека се испише.“

Још боље, ако се ради о средњој школи: „Средња школа није обавезна. Ако им се не свиђа, нека чувају овце.“

Ово није дистопијски роман. Ово је стварност у више српских школа током 2025. године.

И одговор на то је дао студент Андреј Танко који је рекао: ”Да одем? Нека хвала, ПОПРАВИЋУ.”

Случај Пете београдске гимназије

Данка Нешовић, вршитељка дужности директорке коју су медији научили да зову „Лејди дрон“, стигла је у Пету гимназију крајем фебруара 2025. С њом је у једну од најелитнијих српских школа коју ученик тешко може уписати ако није био јак одликаш и савршено урадио пријемни испит, дошла и полицијска пратња. Да је чува од најбољих српских ђака. Како се може осетити у њеним изјавама у медијима, филозофија којом се води могла би се описати као: моја школа, моја правила, ко се не слаже – врата су отворена.

Шта је уследило? Отпуштања. Прво седам професора, на крају укупно тридесет наставника који су радили на одређено време остало је без посла. Званично образложење: није било потребе за њима. У то је тешко поверовати, ако ученици знају да су им наставнике заменили неки други, који више одговарају, али је велико питање колико знају.

Јовина гимназија: исељена из сопствене зграде

Радивоје П. Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, пружио је још драматичнији пример исте логике. Школу од националног значаја иселио је у три различите школе – Машинску, Саобраћајну и Хемијску.

Званични разлог? Небезбедност зграде. Чињеница је да је ДЕО зграде у ком је свечана сала проглашен небезбедним, али је само тај део могао бити затворен. Није сасвим јасно због чега већ месецима ова школа из 19. века по први пут стоји закатанчена, а радови ни на видику. Професори не могу да сазову Наставничко веће. Ученици месецима губе часове. Родитељи подносе кривичне пријаве. А директор не долази на часове, избегава колектив и онда се јавно жали како га „најближи сарадници“ срамоте.

Две трећине професора бојкотује седнице. Колектив му одузима подршку. Али директор остаје. Зашто? Зато што је, изгледа, важније шта о његовом раду мисли узак круг доносилаца одлука, него читав колектив, родитељи и ученици.

Имамо низ оваквих примера: ОШ „Павле Савић“ у Миријеву, Прва нишка гимназија ”Стеван Сремац”, Ваљевска гимназија, ОШ ”Иво Андрић” и ОШ ”Бановић Страхиња”, школа у Омољици…

Све ове школе имају заједничко једно – непорециву чињеницу да је ВЕЋИНА родитеља, наставника и ученика игнорисана и њихов став прецртан као неважан. С њима се не разговара, њима се не дају објашњења. Уместо тога, намећу им се решења.

Филозофија ауторитаризма: „Испишите се“

Хајде да рашчланимо ову „аргументацију“:

1. „Коме се не свиђа, нека се испише“

Ово би можда имало смисла да се ради о приватној школи језика или спорта. Али јавна школа није ничија приватна својина. То је институција коју финансирају сви грађани, којој је сврха образовање деце, а не демонстрација моћи појединца.

Када стотине родитеља каже „не свиђа нам се“, то није сигнал да ОНИ треба да иду. То је сигнал да нешто фундаментално не функционише. Аргумент ”неће родитељи бирати директора” има смисла све док се не уочи образац по ком је очигледно да се директори школа не бирају да штите интерес деце. Тад су родитељи ДУЖНИ да се побуне.

2. „Средња школа није обавезна“

Технички тачно. Али ово је као да некоме чија кућа гори кажете: „Па нисте морали да се уселите ту.“

Право на квалитетно средње образовање јесте цивилизацијска тековина. Није привилегија. Није милост коју владајући дају. А претварање тог права у уцену – „ако вам се не свиђа, идите чувајте овце“ – је друштвени цинизам на стероидима.

3. „Ми смо изабрали директорку, ви немојте да се мешате“

Нисте ви изабрали. Министарство је поставило вршиоца дужности – често без конкурса, често против воље колектива. А онда се позива на легалитет као да је легално исто што и легитимно.

Хитлер је дошао на власт легално. Није све што је легално и исправно.

Шта се овде заправо дешава?

Хајде без илузија: ово није ствар појединачних директора. Ово је системска порука.

Порука гласи: Школа није ваша. Не припада ни наставницима, ни родитељима, ни ученицима. Школа је инструмент контроле. Она мора да „функционише“ – што значи: да се не буни, да не подиже глас, да извршава наређења.

А ако сте школа која има традицију критичког мишљења, која је „политички полигон“ (како каже Нешовић о Петој), која има образоване родитеље из „круга двојке“, онда ћете добити директора који је ту да вас сломи, а не да вас води.

„Нећемо ми да се запитамо“

И ту долазимо до сржи проблема.

Када вас сви оптужују – колектив, родитељи, ученици – нормална, зрела, одговорна особа би рекла: „Хајде да видим шта сам погрешио/ла. Хајде да разговарамо.“

Јер, побогу, па није 800 родитеља политичких активиста. Све и ако их има неколико, да интерес деце није на првом месту, остали би тој истој директорки или директору дали подршку.

Али не. Логика је обрнута: „Ако сте сви ви против мене, то значи да сте сви ви у завери.“ Свих вас 800 или 1000.

То није самопоуздање. То је нарцисоидна ригидност.

Шта остаје ученицима?

Школа би требало да буде место где се учи критичко мишљење, грађанска храброст, поштовање различитости.

Уместо тога, добијају лекцију да моћ не слуша аргументе. Да институције служе онима који их контролишу, а не онима којима су намењене. Да је отпор узалудан ако немаш праву везу.

Порука је јасна: Навикните се. Ћутите. Или одлазите.

Али знате шта? Можда управо у овом тренутку, док блокирају школе и не пристају да ћуте, ови млади људи добијају најважнију лекцију: да се мора борити за институције у које верујеш, чак и када моћници кажу да су оне њихове.

Аутор је неко ко верује да школа припада свима нама – или никоме.