Овај народ броји седам милиона људи и исто толико патриота. И то је лепо. Међутим, ако било ког од тих великих патриота упитате шта се то десило на Кајмакчалану пре нешто више од сто година, на одговор ћете чекати барем још толико.
Али то смо ми. Кунемо се у ћирилицу, али нам је лакше да пишемо латиницом. Дабоме да верујемо, ал’ ако може да не идемо у цркву и да не постимо. Ако се и натерамо на пост, не можемо да ишчекамо поноћ па да се омрсимо. По свадбама се сечемо на Видовдаааан и друге “песме из косовског циклуса“, али никако да упамтимо како нам се цар Лазар презивао. Волимо Србију, ал’ химну знамо само до пола. Многи ни толико. Наши момци тетовирају четири С по својим напетим бицепсима, без да тачно знају шта значи и како је настало. Своја патриотска убеђења расипамо на Твитеру, а кад треба заиста да проговоримо, бранимо се ћутањем.
Лепо је то, али домовина се брани и кад понешто о научиш о њој. Па знаш ко су ти Немањићи. И знаш када је био Први српски устанак. И да Тесла није измислио “само струју“, а Пупин неке тамо калеме.
У моје време, “домовина се бранила лепотом, књигом и птицом у лету“. И тако што постанеш бољи човек. За то ти не треба тробојка ни три прста, нити било какво друго национално обележје. Само немој да газиш траву тамо где је забрањено, немој да бацаш ђубре по улици – и ето, већ помало волиш своју земљу.
Немој да мрзиш оног другог зато што није исти као ти. Немој да ломиш, да шутираш, да се дерњаш улицом кад свет спава. Кад видиш хлеб на путу, подигни га, пољуби па склони у јарак. Хлеб се не гази. Мајка се не псује. И то је то. Тако се постаје патриота.
И као што рече Момо Капор, патриотизам није идеологија. То је ствар кућног васпитања. То те научи баба.
Данас су ствари нешто мало другачије. Бабе више нису актуелне, родитељи раде, децу нема ко да нам васпитава. Па се онда чудимо што нам омладина не зна ни ко је Андрић, ни шта је написао, ни кад су били ти Балкански ратови…
Добро. Не кажем да не може и тако. Али такав патриотизам углавном није одржив. Прошлост има своје начине да се освети онима који је забораве. Обиће нам се о главу када једнога дана будемо неписмен и необразован народ. Народ који је својој памети, својој младости махао на аеродромима. Народ који је свесно бирао да не зна ништа.
Човек који не зна ништа, лако је замењив. Биће нам жао што нисмо више слушали на часу, једнога дана, када будемо добри још само за резервне делове. Али, ко сам ја да причам о томе како се бива патриота?
Јер ми одувек имамо ту потребу да потиснемо све оно добро и лепо у нама, да се додворимо неком другом, често и горем од себе. Па онда пијемо француска вина, док се наша сирћете. И деци купујемо швајцарске чоколаде кад идемо у госте, јер наше нису “довољно добре“. И путујемо у неке туђе градове, док наше заборављамо.
Свет је био боље место за живот док смо кући доносили плекане тањириће на којима је писало “Поздрав из Врњачке Бање“. Али данас, на нашим мајицама пише New Yоrk. На нашим патикама – Made in China.
Заборавили смо да се земља воли тако што волиш оно село из кога си дошао. И не стидиш се да кажеш ко си и одакле си. Да су ти баба и деда били сељаци с четири разреда основне школе ал’ да су ову земљу отхранили кад је било најтеже. И да оног Ханца из Немачке, кад ти дође у Београд, не мораш да водаш по сплавовима, него га поведеш у ону своју Горњу Горевницу. Па да му изнесеш домаћи ајвар од твојих паприка, и сир и кајмак. И чварке и ракију. И нема везе што нећеш успети да му преведеш на немачки. Ханц зна да се домаће не преводи. Домаће се воли. И домаћим се поноси.
Док то не научиш, бићеш “изгубљен у преводу“, радиоактивни отпад планете, мали човек великих комплекса. А земља? Срећа па земља не расте од љубави. Јер – ова наша тешко да би добацила и до Мале Моштанице, а камоли до Токија.
Аутор: Даниела Бакић