Бебе су посебна прича. Такве су посебне, јер кратко трају. Трепнеш пар пута, лупиш ципелама о под, запуцкеташ прстима кад пред тобом дете. Победило гравитацију, усправило се и шета. Није више беба. Да човек не поверује како тако мајушно биће брзо порасте. Сад бира фризуре, шта ће да обуче, одговара на питања, буни се и једе користећи прибор. И не мирише више као беба.
Беба више није беба, те знам да је тај период прошао неповратно брзо. Тих дана је све тако дуго трајало. И мирисало на коктел омекшивача, млека и бебе. Јер је машина за веш радила прековремено и тиме зарадила бенефицирани радни стаж. У форми новопечене маме мирисала сам млеко, јер се маратонски дојило. А моја нова беба је мирисала фатално по мене. Ту, на превоју врата и рамена, крио се најлепши мирис на свету. Тај мирис остао је угравиран, истетовиран вечно, у мом носу. Дозовем га често, баш у оним тренуцима када сведочим њеном одрастању, када савлада нешто ново и премости неку замку.
Сада наспавана, одскакућем пут небеске ватице у период када сам била ненаспавана, уморна, плачљива, а опет сасвим испуњена новом, немерљивом и неописивом, количином љубави. Та нова љубав је једино за доживети. Немогуће ју је оплести у реченице, а учинити јој правду. Ни најлепши од свих китњастих придева не могу да је опишу. Та нова љубав потврди да се снови остварују и пакују у мале бебе. Љубав која говори кроз шизофрени умор који нестаје оног тренутка када се свеже окупана, сита и спокојна беба стави у крило. Љубав које не можеш да се нагледаш.
А моја нова беба је мирисала фатално по мене. Ту, на превоју врата и рамена, крио се најлепши мирис на свету. Тај мирис остао је угравиран, истетовиран вечно, у мом носу. Дозовем га често, баш у оним тренуцима када сведочим њеном одрастању, када савлада нешто ново и премости неку замку.
Иако је љубав тада представљала једну веома напорну активност, препустила сам се препуштању детету. Гурнула сам време под тепих и игнорисала смењивање дана и ноћи. Што се мене тицало, земља је стала. Јер је то време било само наше, веома важно време, да се кроз додире и масажу упознајемо. Да она упозна мене, да ја упознам њу, да растемо заједно. Дубоко осећање вољења је било најмагичније од свих магичних осећања које сам до тада осетила. И завидим родитељима са више деце, јер су имали привилегију да то осете више пута.
Додири су нас водили кроз непроспаване ноћи, крчили пут грчевима посут и смиривали немирна буђења. Додири су шарали ружичасти длан настањен на смежураној ручици, чији је стисак био знатно јачи од очекиваног. Додири су миловали згужвано уплакано лице са обрвама у наговештају. Ногице жабице су се трзале и обећавале да ће кад порасту да шпартају најбрже и да нећеш моћи да их стигнеш. Оне непоновљиве рупице на лактовима и коленима, као очаравајуће украсе бебе, запамтиле су јагодице мојих прстију. Мени, као гланц новом родитељу, масажа моје бебе и чињеница да је негујем својим рукама, била је највећа награда и извор захвалности. Такви моменти су плели нашу присну везу, а притом олакшавали и умиривали непријатности. Њој су пружали задовољство, а мени отклањали умор и бриге. Долазили су ненаметљиво и природно пратећи романтичарски настројено уверење, да су масажа и додири испуњени благодетима, за добар сан, апетит, опуштеност, па тиме и здравље. Мажење, ношење и истинско препуштање моментима који су остали ушушкани у бебећем мирису, деловали су благотворно на мене, новог родитеља, помало неснађеног у свом новом животном послу.
Била су то времена скројена само за нас. Њене очи су се сваким даном све више бистриле и хватале свет, заједно са рукама, које су све чешће пуштале мој кажипрст. Самосталност је пронашла свој пут. Више није била узнемирена спољашњим светом, као када је тек напустила удобност маминог гнезда у форми стомака. Тада је све дуго трајало, а сада је јасно да је пребрзо прошло. Бебе би дефинитивно требало дуже да буду мале.
Аутор: мама Јелена Јовановић