Понекад ме ухвати туга, усред радости док посматрам твоју игру. Тако си безбрижна, весела, неукротивог духа и њежне душе коју најмања бубица може помјерити. Пркосна. Своја. Ти си родила мене, не ја тебе, често ми кажеш. Да, и старија си и ја не знам ништа а ти знаш све.
Гледам те и не могу да не мислим о животу у који си тек загазила. Ти ниси рођена за компромисе. Ниси саткана од материје коју је лако обликовати. Заболи ме онај дио мене у твојој души који кад воли воли од косе до табана који дирају земљу и не стиди се то свима да покаже. Онај дио који неће да призна да нешто не ваља само да га други не би видјели. То је дио душе који други највише и најлакше газе. Могла сам ти нешто друго дати у аманет.
Сјећам се својих љубави, суза проливених, крајева који су ми рушили свијетове. Бар сам ја тако мислила. Изгледа да су само порушене бројне тврђаве које сам око себе изградила да бих дошла до сржи која чини моје биће.
Кад те покушају срушити, не падај. Постаћеш само јача. Ти ниси рођена за мале ствари. Онај ко ти каже да јеси, није те ни погледао, није се ни потрудио, није те вриједан. Биће много оних који неће видјети, али то не мијења оно што ти јеси. Немој им вјеровати. Ослушни ону есенцију из дубине свог бића и никада нећеш погријешити, макар мислила да ћеш остати сама на свијету. Не плаши се самоће. Она може да буде веома корисна ако научиш да управљаш њом а не она тобом. Сви они који те буду растужили, због којих ћеш плакати, проводити ноћи без сна, дати су ти на путу да би једног дана препознала добро и пригрлила га безрезервно. Они ти нису послати да траћиш свој живот с њима, већ само да научиш лекцију, да увијек има горе као и боље.
Сваког дана погледај свој одраз у огледалу. Развуци тај лијепи, широки осмијех и пожели љепотици у огледалу најљепше добро јутро! Колико волиш себе толико ће те и други вољети. Кад си била беба, говорили смо да кад се смијеш смије ти се и свака влас косе. Желим ти такав смијех до краја живота. Кад не будеш задовољна собом и појединим дијеловима себе, када будеш жељела промијенити нешто или све, желим да знаш да имаш најдивнију свилену косу боје кестена, дивне очи са дугачким трепавицама на којима ће ти и другарице завидјети, порцулански тен као код лутке, мали носић, за који ће ти једном неко рећи да је најљепши у цијелом кафићу и обрве као да си управо изашла из козметичког салона. Воли сваки дјелић себе, од Бога ти је дат.
Видим да овај свијет иде дођавола. Клинке се облаче као да су кренуле у град на кафу а не у школу. Ваљда мисле да одијело чини човјека и да ће привући сродну душу само ако буду изгледале добро. Да знаш, твог оца освојила сам осмјехом, широким и искреним, баш онаквим каквог је Бог и теби подарио. Нека ти осмјех буде најбоља одора и оружје којим ћеш освојити свијет, не само човјека. Он ништа не кошта, а купује све.
Упамти да се сваки почетак деси баш онда када треба и да је сваки крај баш онакав какав треба бити. Ријетке ћеш памтити по лошим стварима. Кад пређем по страницама свог дневника, који сам водила од своје једанаесте године и наредних петнаест, видим да је сваки крај био добар за мене. Да се није десио, не бих могла расти. Ти си живи доказ да су сви моји крајеви били вриједни. Понекад то нећеш видјети одмах и мислићеш да је крај свијета. Можда ће ти требати и 15-20 година да схватиш, али хоћеш, једног дана сигурно.
Никада ти нећу рећи: ,,Немој то!” или да мама зна најбоље. Научила сам те да кажеш ,,Желим то!”, умјесто да говориш шта не желиш. Тако ће те људи око тебе боље разумјети. На тај начин ни ти нећеш заборавити мислити о стварима које желиш, а не само о онима које не желиш.
Ради на себи стално. Учи и шири своје знање, јер и најспретнији лопов ти једино знање не може одузети. Жена која тражи више од живота, од њега то и добија. Чувај и воли себе. То једино не смијеш заборавити ни кад ти све лађе потону. И буди своја, баш онаква каква јеси. Јер такву те Бог створио. Савршену.
Taтјана Куљача
Прича из књиге ,,Како расте мама”