Модерне технологије и свакодневна ужурбаност сажеле су наше животе на слике и утиске, а нису нам продужиле рок трајања. А кад питате оне ретке који су одолели искушењима и постигли дуговечност, они су обично умели да се искључе из вртлога брзине, умели су да не журе и да делују натенане, док припремају јело, доручкују или обављају свој посао, једном речју, посвећивали су довољно пажње свему до чега им је стало и обично се то исплатило.
Пажња је способност. Она задржава нашу мисао на одређеном задатку било да је то прелазак преко пешачког прелаза, читање књиге или операција пацијента. Одједном је ова реч постала узрок за озбиљну промену у српском образовању.
Неко је у(с)тврдио да деца немају довољно пажње да испрате предугих 45 минута, па се не бавимо овим мисленим падом ни његовим узроцима, већ му такорећи удовољавамо – скратићемо часове на 30 минута. На страну што су до јуче такви часови били проблем и реаговало се како ускраћују деци знање, овакав вид приступања проблему је радикалан и вероватно ненамерно шаље погрешну поруку, а свакако не припрема децу на живот.
Лако је разумети да час од 45 минута није 45 минута предавања, а наставници, ученици и њихови родитељи то углавном знају.
Од „Добар дан, децо! Како сте?“ до уписивања часа и евидентирања одсутних, ако у разреду нема никаквих проблема, најпре ваља најавити наставну јединицу, истаћи циљеве часа (тако су нас саветовали) или једноставним речима – заголицати машту и „испровоцирати“ пажњу ученика… Не помињем оне случајеве, а неретке изузетке, када у зависности од узраста, затекнете уплакано дете у млађим разредима и дужни сте да га питате зашто плаче, или исправљање неке криве Дрине која је баш тог дана потекла међу школским клупама…
Од покоје шале, која је педагошки и те како неопходна, преко најаве до читања, рецимо, епске песме и најрационалнијем наставнику проћи ће бар 5 минута. (Ето, плаћају нас и да се шалимо!) За дужу епску песму, уз објашњења и само површно културно посредовање, потребно је опет најмање 20 минута, што значи да вам остаје још 5 минута да напишете наслов на табли, одредите књижевни род и врсту. Нема времена за утиске, за разумевање прочитаног (а на томе се мора радити, то је вредност прве врсте), за сложенија тумачења… Кад је реч о настави српског језика и дужим текстовима, закључите и сами. Укратко, остаћемо немушти. А ако у том одељењу имате дете крхкије способности које наставу похађа по индивидуалном плану, онда је и час од 45 минута прекратак и на њему се о ту децу ненамерно огрешимо често излазећи из учионице са мишљу – требало ми је још мало времена са њом/њим.
Мораћу да кажем нешто и о даровитој деци, а супротно кукњави забринутих, има их доста! Она клону када их само неколико пута у току часа прозовете да кажу своје мишљење, траже да се искажу, да полемишу, а сви духовно узрастамо из таквих полемика – и наставници и ђаци…
Емпатија се буди управо ако детету дате шансу да довољно дуго носи туђе ципеле, свеједно јесу ли оне Пилипендине или припадају Благоју казанџији, а емпатији тек треба дати места повећањем броја часова књижевности у наставном плану и програму.
Изађимо сад из учионице и из школе! У свакодневном животу све процењујемо према посвећеној пажњи, од трговца до доктора… Касирка која има времена да вам помогне да спакујете купљену робу у кесе и лекар који ваљано узме анамнезу, биће нам више по вољи од оних који журе. Није живот Тик-ток клип и не треба му се уподобљавати. Свештеник треба ревносно и духовно свеприсутно да служи литургију, хирург да оперише неколико сати, па и индивидуални тренинг траје више од 45 минута. Могу ли носиоци многих професија скратити своје деловање без последица? А где су ти људи стицали пажњу и постајали корак по корак професионалци, ако не у току озбиљног образовања? Дакле, треба да припремимо децу за живот, а не да им подвалимо да „јефитно“ прођу у школи, па да онда скупо п(л)ате у животу! Јер без знања и пажње, са чим ће изаћи пред животне недаће, дужности, па и пред сопствену децу?
Зато, треба да размислимо сви, без сујете, без промишљања о пречицама и уштедама, без острашћености, и одаберемо дуже трајање – од часа до живота, а то је у чвршћој вези него што мислимо…
Аутор: Драгана Глишић