Знам да од горег има горе, тако у народу кажу, знам да и од бољег има боље. Знам и да је свако боље и лоше за себе такво и да је сулудо поредити, а ипак можемо некада и на другим примерима да увидимо наше добро и оно што би требало поправити или прихватити, како бисмо више вредновали оно што мислимо да се подразумева.
Један У. живи са мамом, родитељи су му се развели. То је за мене мама херој и борац у сваком смислу, а веровали или не воли и себе. Негује себе као жену. То људи често умеју да побркају, јер ако си пожртвован родитељ немаш времена за себе или ако волиш себе и чуваш себе за себе, себичан си родитељ. То једно друго не искључује, напротив допуњава однос, у овом случају маме и детета, јер тате нема. Физички он левитира, али је тата и његова жвака је велика као све године проведене са мамом. Патња детета за оцем је дубока, сваки пут дете сусрет боли, а неопходан му је да се смири. Звучи парадоксално, а толико је истинито.
Мали Ђ. је помешао дане када тата долази по њега и цео дан му се радовао, најлепши цртеж је нацртао. Појављује се мама, иста она којој се сваког дана дете радује. Тог дана дете не жели ни да јој се јави, љуто је, повређено, боли га. Много. Тата има проблем, али одједном као да је нестао, долази сутрадан, када је прави дан за виђење, дотеран, миришљав, као никада до тада и по неком неписаном правилу има више новца од маме. Све купује детету, много тога мама не може да приушти. Молим вас да одмах разумете да ја не држим страну мамама, већ ове примере имам пред очима, верујем да има и обрнутих случајева.
По Н. долазе наизменично тата и мама, не иде им добро. Тата покушава да реши проблем који се јавио између маме и њега. Мама одбија, јер је тата насилан. Тата јој, на очиглед још неких присутних, обећава да ће дете кад тад пожелети са њим да живи. У овој причи мама веома лепо зарађује, али тата је безмало милионер и купује дете, у међувремену оформивши нову породицу. Дете све више има потребу за татом, мама се и није најбоље снашла сама, једно стручно лице јој је саветовало да пре него што пожели да скине џемпер, треба да скине капут, јер су се њени проблеми наталожили. Мама је слаба и не успева. Виђам дете, ретко је насмејано, на маму све чешће огорчено.
Ово је туга и бол коју свакодневно срећем, вероватно зарад природе посла којојм се бавим. Сваки ме пут ражалости. Сваки ме пут и тргне коилко имам разлога да будем захвална и задовољна и да наше ситуације, на изглед нерешиве, имају решење, само ноћ да прође и већ су мање страшне. За почетак, мој муж и ја се волимо, живимо прилично складан живот, уз повремене трзавице, за које верујем да су здраве. Има још доста посла пред нама, јер се толико разликују начини васпитања наших некадашњих примарних породица у односу на нас двоје. Самим тим се и нас двоје разликујемо, понекада као да смо са различитих планета. А и када се сукобљавамо, размењујемо мишљења и по неку стрелицу, често су разлог деца и наши приступи њима, који треба да буду усаглашени. Е, та усаглашеност увече делује као немогућа мисија понекада, а онда ујутро лакше се дише, уз напомену да нема остављања по страни, већ разговор, компромис, решавање. Разговор, компромис, решавање.
Наравно да ми буде лакше када знам да се и другима дешавају њихове мисије, боље речено охрабрујуће делују на мене, јер су решиве. Зато и када сам љута и тужна, на силу кренем, а онда све више са уживањем, да се захваљујем на здрављу, породици, лепом дану, осмеху, помоћи, свим улогама које имам у овом животу.
И свим срцем навијам за оне који сами живе са дететом или децом да буду срећни, задовољни, успешни, јер је то најмање што и дете и родитељ заслужују.
Извор: roditeljstvoiodrastanje.com