Kakvu su deca, loša su deca, nevaspitana su deca… Da mi je dinar za svaki put kad bih čula ili pročitala ovakve izjave.
Hajde da probamo da stvari pogledamo iz drugog ugla.
Ovo su „sabrana dela“ izjava odraslih koje slušam od leta 2017. od kada sam u Srbiji. Ili bar jedan njihov deo…
- Roditelji bebe od oko 18 meseci, koji vidljivo još nespretno hoda i u pelenama je, podižu ga u neki zamak/kućicu postavljenu u šoping centru. On se popne, pređe platformu, sedne da se spusti s druge strane. Tamo, gde nema nijednog od dva roditelja, prevrne se i udari se. Ništa ozbiljno, ali kao beba uplašio se i počeo da place. Otac trči sav besan, hvata ga, i viče “što nisi pazio!?”. Počne da ga tuče po pelenama i nastavlja da govori “što nisi pazio!?”.
- Gledam majku u parku, izvlači dete oko 3-4 godine starosti iz žbunja. Bio se sakrio, a ona ga tražila (inače je bila zauzeta pričom s drugaricom, pa nije ni primetila da je nestao). Vuče ga za uši nasilno, bukvalno mu ih čupa iz glave, dok se dete savilo skoro devedest stepeni. Dečkić koje je bilo srećan to tada, plače očajno. „Plači, samo ti plači!!!” – kaže mu MAJKA.
- Idem sa svojim detetom u njegovu osnovnu školu. Na putu do tamo, on prepoznaje problematičnog, nasilnog dečaka iz škole. Ide pored oca, koji u jednom trenutku počinje da ga šamara i udara po glavi.
- Slušam komšiju iznad, u zgradi, oca tri devojčice od 6 do 12 godina kako urla na jednu od njih, sočno ih psujući.
- Ispred kioska, dečak predškolskog uzrasta razmišlja bi hteo, a majka mu se obraća sa „ajde ne zaje*****j”. Neko drugo dete na ulici traži nešto od oca, ovaj mu odgovara istim rečnikom „ne zaje*****j mali”.
- Leto je, vrućina, park, deca iz osnovne škole igraju fudbal pod drvećem. Pored su klupe, gde sede ljudi i razgovaraju. U jednom trenutku lopta, sasvim slučajno, udari u glavu čoveka na klupi. Kakva je kiša psovki, uvreda, primitivnog i prostog rečnika usmerenog na decu, izašla iz njegovih usta. Deca zanemela od straha, sede, gledaju ga.
- Zvoni mi komšinica, sin i drugar su pravili buku u stanu kada nije trebalo. Moja greška. Otvaram vrata, ni dobar dan, već odmah počne kiša psovki, uvreda i vulgarnog rečnika na moj račun dok dvoje dece uzrasta 9 godina to sve sluša.
- Šetam ulicom sa kišobranom. U susret mi ide čovek sa detetom. Kako sam podigla kišobran, on je zahvatio njegov koji mu je ispao iz ruku. Paljba psovki i uvreda na moj račun, nalik čoveku iz parka koga je udarila fudbalska lopta, dok naša maloletna deca sve to slušaju.
- Trener, mlađani dečko, nema ni 25 godina. Dečica došla na obuku da nauče da plivaju. Niko ne pravi haos. Odjednom mu se lice zajapuri i pretećim glasom i pogledom na devojčice predškolskog uzrasta urlikne „Umuknite, mrš“. Njihov greh? Pričale su međusobno tokom treninga.
- Drugi trener ima ispad besa, urla neurotično i preti detetu da će ga izbaciti iz bazena, jer je isprskao drugara.
- Još jedan trener, udara dete u glavu, zglobovima prstiju ruke, zato što na treningu ne radi ono što treba. Majkama koje sede i posmatraju je sve ovo smešno i zabavno i baš se slatko smeju.
- Mlađani trener, 22 godine, ima ispad besa jer deca nisu razumela njegovo uputstvo. Urla i vređa decu rečnikom: „nesposobni ste“, „glupavi ste“…
- Slušam trenera 30+ godina, koji pretećim tonom govori jednom detetu – „hoćeš da odemo u toalet da ti objasnim tamo!”. Ovo zvuči kao, tamo će on da bude nasilan kako hoće prema detetu, a neće biti svedoka.
- Trener, skoro 50 godina, kada sam ga pitala zašto se mom detetu obratio psovkom, odgovara: „Kako će vaše dete da se privikne na život ovde u Srbiji?“
- Učiteljica govori deci da stanu u kolonu. Jedan je nestašan, ne sluša, ali nije agresivan. Ona nagne mu se u lice i pretećim tonom, a podignutim prstom, počne da urla: „Hoćeš se smiriti?!!”.
- Članak u novima u kojem piše da je nastavnica pretila deci da će naći nekoga da ih prebije, a iza kog su stotine komentara podrške nastavnici.
- Nastavnica koja se odeljenju obraća sa „Da li ste glupi ili gluvi?!“
- Nastavnica u osnovnoj školi ima ispad besa i viče na decu jer nisu došla na njen čas pripreme za prijemni.
O brdu vesti tipa „roditelji se potukli“, ili „jedan roditelj napao drugog“ da ne govorim.
Da, ako ste primetili, ovo nije o deci, nego o odraslima u ovoj zemlji. Ovo su primeri ponašanja odraslih iz tri grupe ljudi kojim su deca okružena, i oni koji su (ili bi bar trebalo da budu) obučeni za rad sa decom: roditelji, nastavni kadar i treneri.
Sad kada ste ovo pročitali, pitam vas: Da li vas stvarno još uvek čudi što su deca ovde takva kakva su? Mene uopšte ne.
Da li smo mi uopšte svesni koliko su odrasli u ovoj zemlji NASILNI prema deci?
Kako mislite da će deca naučiti da kontrolišu sopstvene impulse ako većina odraslih u ovoj zemlji ne zna da kontroliše svoje?
Na koji volšeban način mislite da će deca naučiti da rešavaju konflikte mirnim i nenaslnim putem, kada većina odraslih u ovoj zemlji to ne zna?
Ništa se, što se dece tiče, neće promeniti dok se odrasli ne promene. Zapamtite deca su samo odraz društva.
Autor: Lidija Smirnov‚ pedagog, prof. engleskog jezika