Какву су деца, лоша су деца, неваспитана су деца… Да ми је динар за сваки пут кад бих чула или прочитала овакве изјаве.
Хајде да пробамо да ствари погледамо из другог угла.
Ово су „сабрана дела“ изјава одраслих које слушам од лета 2017. од када сам у Србији. Или бар један њихов део…
- Родитељи бебе од око 18 месеци, који видљиво још неспретно хода и у пеленама је, подижу га у неки замак/кућицу постављену у шопинг центру. Он се попне, пређе платформу, седне да се спусти с друге стране. Тамо, где нема ниједног од два родитеља, преврне се и удари се. Ништа озбиљно, али као беба уплашио се и почео да плаце. Отац трчи сав бесан, хвата га, и виче “што ниси пазио!?”. Почне да га туче по пеленама и наставља да говори “што ниси пазио!?”.
- Гледам мајку у парку, извлачи дете око 3-4 године старости из жбуња. Био се сакрио, а она га тражила (иначе је била заузета причом с другарицом, па није ни приметила да је нестао). Вуче га за уши насилно, буквално му их чупа из главе, док се дете савило скоро деведест степени. Дечкић које је било срећан то тада, плаче очајно. „Плачи, само ти плачи!!!” – каже му МАЈКА.
- Идем са својим дететом у његову основну школу. На путу до тамо, он препознаје проблематичног, насилног дечака из школе. Иде поред оца, који у једном тренутку почиње да га шамара и удара по глави.
- Слушам комшију изнад, у згради, оца три девојчице од 6 до 12 година како урла на једну од њих, сочно их псујући.
- Испред киоска, дечак предшколског узраста размишља би хтео, а мајка му се обраћа са „ајде не заје*****ј”. Неко друго дете на улици тражи нешто од оца, овај му одговара истим речником „не заје*****ј мали”.
- Лето је, врућина, парк, деца из основне школе играју фудбал под дрвећем. Поред су клупе, где седе људи и разговарају. У једном тренутку лопта, сасвим случајно, удари у главу човека на клупи. Каква је киша псовки, увреда, примитивног и простог речника усмереног на децу, изашла из његових уста. Деца занемела од страха, седе, гледају га.
- Звони ми комшиница, син и другар су правили буку у стану када није требало. Моја грешка. Отварам врата, ни добар дан, већ одмах почне киша псовки, увреда и вулгарног речника на мој рачун док двоје деце узраста 9 година то све слуша.
- Шетам улицом са кишобраном. У сусрет ми иде човек са дететом. Како сам подигла кишобран, он је захватио његов који му је испао из руку. Паљба псовки и увреда на мој рачун, налик човеку из парка кога је ударила фудбалска лопта, док наша малолетна деца све то слушају.
- Тренер, млађани дечко, нема ни 25 година. Дечица дошла на обуку да науче да пливају. Нико не прави хаос. Одједном му се лице зајапури и претећим гласом и погледом на девојчице предшколског узраста урликне „Умукните, мрш“. Њихов грех? Причале су међусобно током тренинга.
- Други тренер има испад беса, урла неуротично и прети детету да ће га избацити из базена, јер је испрскао другара.
- Још један тренер, удара дете у главу, зглобовима прстију руке, зато што на тренингу не ради оно што треба. Мајкама које седе и посматрају је све ово смешно и забавно и баш се слатко смеју.
- Млађани тренер, 22 године, има испад беса јер деца нису разумела његово упутство. Урла и вређа децу речником: „неспособни сте“, „глупави сте“…
- Слушам тренера 30+ година, који претећим тоном говори једном детету – „хоћеш да одемо у тоалет да ти објасним тамо!”. Ово звучи као, тамо ће он да буде насилан како хоће према детету, а неће бити сведока.
- Тренер, скоро 50 година, када сам га питала зашто се мом детету обратио псовком, одговара: „Како ће ваше дете да се привикне на живот овде у Србији?“
- Учитељица говори деци да стану у колону. Један је несташан, не слуша, али није агресиван. Она нагне му се у лице и претећим тоном, а подигнутим прстом, почне да урла: „Хоћеш се смирити?!!”.
- Чланак у новима у којем пише да је наставница претила деци да ће наћи некога да их пребије, а иза ког су стотине коментара подршке наставници.
- Наставница која се одељењу обраћа са „Да ли сте глупи или глуви?!“
- Наставница у основној школи има испад беса и виче на децу јер нису дошла на њен час припреме за пријемни.
О брду вести типа „родитељи се потукли“, или „један родитељ напао другог“ да не говорим.
Да, ако сте приметили, ово није о деци, него о одраслима у овој земљи. Ово су примери понашања одраслих из три групе људи којим су деца окружена, и они који су (или би бар требало да буду) обучени за рад са децом: родитељи, наставни кадар и тренери.
Сад када сте ово прочитали, питам вас: Да ли вас стварно још увек чуди што су деца овде таква каква су? Мене уопште не.
Да ли смо ми уопште свесни колико су одрасли у овој земљи НАСИЛНИ према деци?
Како мислите да ће деца научити да контролишу сопствене импулсе ако већина одраслих у овој земљи не зна да контролише своје?
На који волшебан начин мислите да ће деца научити да решавају конфликте мирним и ненаслним путем, када већина одраслих у овој земљи то не зна?
Ништа се, што се деце тиче, неће променити док се одрасли не промене. Запамтите деца су само одраз друштва.
Аутор: Лидија Смирнов‚ педагог, проф. енглеског језика