Да, ја сам та мајка чије је дете јуче вриштало у паркићу

Да, ја сам она мама чије је дете јуче у паркићу плакало. А плакао је и пре седам дана док смо шетали. И пре месец дана у продавници играчака.

Foto: Canva

Да, то сам ја! Нема разлога да ме жалите. Да ми говорите како ће све бити у реду. Да се чудите и ишчуђавате, као да су само ваша деца златна. Да ме кришом критикујете.

То је дете. Још је мали. Плакао је јер је хтео играчку које је имало друго дете. Негде у мојој глави то је нормално. Објаснили смо му све. И понављаћемо му и даље док то не схвати. Ако ти неко нешто не да, не љутиш се, не вриштиш, не бацакаш се…

Негде у књигама прочитах да је то део одрастања. Још једна фаза. Коју ја никако да савладам. А дете успешно да прође. Сваки његов врисак погађа ме директно у неки део мозга. И знам да треба да останем мирна. Али осећам неодољиву потребу да то не будем. Него да се издивљам.

Јуче, када смо се након тог вриштања вратили кући, обузело ме неко лудило. Викала сам, о како сам викала, на своје дете, које се из беса бацакало по поду. Викала сам, а није требало. Али хаос у мојој глави, која је од силног вриштања и бацакања кључала, нисам успела да смирим.

Ставила сам дете на место за тзв. казне, покушавајући све да објасним. Узалудно. Вриштање је надјачало разум, бес је преплавио све. Викала сам пар минута. На крају схвативши и да је то залуд, рекла сам мужу, сломљена, без трунке снаге, уморна, посрамљена, исцрпљена: Ја више ово не могу да слушам. И отишла сам, у другу собу, завукла главу под јастук и плакала. Дуго плакала. Наступио је прекид. Некаква белина. Нисам мислила ни о чему, нисам ништа ни осећала. У неком тренутку сам и заспала, не сећам се. Осећала сам се празном, као љуска ораха, празном, кривом, што нисам остала доследна себи и што сам прекршила нешто давно обећано. Нема вике, само лепо објашњавање. Да ли је то могуће?

Док сам ја тако лежала, као каква лутка, дете је на сваких десетак минута долазило до мене. Тога се не сећам, муж ми каже, љубио ме је и мазио мој дечак, и говорио: Не мама плаче, ја будем добар.

Ја не знам да ли је то понашање нормално. Не знам, али се трудим и некако борим. Не знам да ли је могуће да сваки атом моје снаге и енергије иде на мог дечака. Да ли је то потребно? Да ли грешим? Где грешим? Треба ли да се бринем? Или да се стидим? Када опет дођемо у паркић, да ли ће неко рећи ено је она мама чије је дете онако плакало?

Могу само да стрепим да ли ће се све поновити. Када ће се поновити. Да свима напоменем, па да знају унапред. Да, ја сам та мајка чије је дете јуче плакало толико да се све орило. Не знам да ли ће и када ће опет. Надајмо се да неће. Јер објашњавали смо му и муж и ја. Али, мали је још, ваљда ће ускоро схватити.

А ваљда ћу и ја схватити да од вике нема вајде. Да ћу дете само застрашити. А себе исцрпети. И опет бити као полумртва. Док лежим и дишем, а не чујем и не осећам ништа. Не, не желим тај осећај више… Никада…