То јутро није се много разликовало од других. Аларм на мобилном је звонио два пута; први пут када је било време да устанем, а други пут као опомена. Наравно да сам се једва дигла на друго звоно. Kао, наспавана, а у ствари сам силом села на ивицу кревета и размишљала, у чему ли је симболика сна у коме сам под руком носила моторцикл (!) чије су обе гуме пробушене…
Спремала сам се за посао, уобичајена трка против времена и оно класично ајде више да ли си пишкила престани да гледаш цртане обуци се јер ако се не обучеш у вртић идеш тако у пиџами нећу више да те чекам… У огледалу сам видела уморну себе, с подочњацима и покушајем шминке не бих ли неким чудом изгледала свеже и орна за рад. Поново сам легла касно, и поново сам била неиспавана, фрустрирана, нервозна. Леђа су ме болела, годинама вучем неизлечен лумбаго – која сама мајка уопште има времена за лекара и физикалну терапију.
Расположење нула.
Дохватила сам прву хаљину коју сам угледала, фризура у покушају, коса пуна виклера који су ту преноћили. Стан ми је био у хаосу, веш неиспеглан, судови прљави
А онда…
Живот кроз поглед шестогодишњака
Мама желим да никада не остариш, и желим да увек останем дете, да увек будем твоја беба. Да никада не умремо, ни ти, ни ја, ни бака, ни тата…
Пришла ми је, ухватила ме за руку и погледала искрзан лак на мојим ноктима.
Мама како ти је леп овај лак…
Дотакла ми је хаљину, одмакла се:
Много ти је лепа хаљина, и тако је мекана… Хоћеш ли да ми је поклониш кад порастем?
Загледала се у моје уморно лице:
Баш ти је леп кармин, а свиђа ми се и та плава боја на очима..
Загрлила ме је.
Ти си најлепша и најмекша мама на свету.
Живот кроз поглед шестогодишњака…
Чаролија.
Њој неиспеглан веш није сметао. Обрадовала се јер је њена омиљена хаљина поново била чиста..
Није видела боре на мом лицу, подочњаке, вене на ногама, вишак килограма.
За њу сам била најлепша и најбоља мама на свету.
Мама, кад порастем, знаш шта ћу бити? Бићу мама, баш као ти!
Тог дана сам најзад саставила биланс протеклих шест година – шта сам све успела да урадим, да постигнем.
Биланс мојих шест година мајчинства
Било је тешко. Било је стресно, напорно.
Било је непроспаваних ноћи, суза и страха.
Нисам увек радила оно што је требало.
Често нисам ни знала ни шта, ни како, ни зашто. Једноставно сам гурала даље, и тако из дана у дан.
Јер другог избора нисам имала. Од прве цуцле, првих ципелица, јаслица, преко прве температуре, па све до данашњег дана.
Да ли сам тај период заувек превазишла?
Не знам.
Али макар могу да кажем да сам сада свесна пута који смо заједно прошле, и да се магла у којој сам живела, најзад подигла.
Пре него што се моја ћерка родила, набавила сам и прочитала све постојеће књиге о родитељству.
У тим књигама све лепо пише, шта против грчева, како успавати бебу, шта ако ово, а шта ако оно.
Али нигде нисам прочитала да ћу бити преморена, исфрустрирана, да ћу вечито јурити ону другу чарапу по корпи за веш, или да ће ми задње седиште аутомобила стално бити пуно мрва и поцепаних папирнатих марамица.
И још нешто су заборавили да спомену: да ће нашој деци најлепша вечера бити обичне виршле заливене чашом јогурта, или палачинке са еурокремом.
Нигде није писало да њима неће бити важан најновији модел колица или хаљина из скупог дечијег бутика, већ љубав, пажња и загрљај.
И кокице.
Извор: sacekajmalo.com