Zamislite na trenutak život bez mobilnih telefona. Šta biste, pitam ih, radili mesec dana bez sms poruka, fejsa, instagrama, kompjuterskih igrica, slušalica zabodenih u ušnu školjku i ostalih čudesa? Srednjoškolci razmišljaju trenutak-dva a onda ispaljuju šlajfnu, može biti, potpuno neočekivanih odgovora.
Druženje bi im, vele, bilo kvalitetnije… Više bi vremena provodili na čistom vazduhu… Šetali bi kraj reke… Čitali knjige…
Da, da – ovako zbore pripadnici današnje “sms generacije” kada na trenutak zamisle život bez mobilnih telefona isl. A da li vam neko brani da čitate knjige, šetate kraj reke? – pitam ih direktno, bez okolišenja, pomalo resko.
Sleganje ramenima, zamišljeni pogledi, čuđenje, znakovi pitanja koji se sudaraju u vazduhu… Naravno da im niko ne brani – odgovaraju naposletku.
Situacija je, dakle, gora nego što sam mislio – konstatujem nešto kasnije dok uz šolju kafe sređujem utiske sa časa. Klinci su isuviše slabi da bi se oduprli ropstvu. Moderne tehnologije su ih orobile i definitivno uzele pod svoje. Ili je u pitanju to – ili su pripadnici “sms generacije” ojačali u vlastitoj tvrdoglavosti pa jednostavno ne teže odupiranju potrebi da robuju savremenoj tehnologiji.
Ohrabrujuće je s druge strane to što današnja mladež bar poseduje svest o dobrovoljnom ropstvu – što je, priznaćete, dobro. Mislim, dobro je to što klinci uopšte poseduju svest da robuju “androidu”, “fejsbuku” itd, jer ta svest na koncu može prerasti u okidač totalnog obrta. Ciljam na trenutak kada će klinci konačno shvatiti da je zauzdavanje potrebe za tipkanjem ispraznih poruka za vreme časa, preduslov njihovog oporavka. U antropološkom smislu, dabome.
Da li je u pitanju utopija?
Priznajem, moja (nazvaću je) „audio-video-kasetaška generacija”, za razliku od današnje “sms generacije”, robovala je utopijskim maštarijama. (No, ne i tehnologiji). Neki od nas se još uvek nisu otarasili toga – što je direktno ubacivanje klipova u točkove teoriji Rasela Džekobija o kraju utopije.
Verovali smo da će Jugoslavija biti moćna država u budućnosti; Da svet neće skliznuti u distopiju orvelijanskog tipa; Verovali smo da će ljudi kolonizovati Mars; Da nikada nećemo prestati da čitamo Komandanta Marka i Zagora; Da ćemo postati korisni članovi društva u kojem neće biti siromaštva…
Svejedno, kritičari prethodnog sistema uporno će mahati prstom kako je našu generaciju (iz sedamdeset i neke), sistem prilično indoktrinirao. (Ako se cilja na ideologiju bratstva i jedinstva – onda bih takvu indoktrinaciju poželeo svakoj narednoj generaciji. Ende.)
Nasuprot tome, danas je vladajuća ideologija fluidnija i neuhvatljiva za pripadnike “sms generacije”. Da nevolja bude veća, i roditelje današnjih đaka retko zanima priroda vladajuće ideologije – što je, recimo, daleko opasniji vid indoktrinacije. Neznati i nemati širinu – to je po svemu sudeći suština duha vremena. Bitno je da poznaješ konkretan rad na parče koji ti obezbeđuje mesečnu crkavicu neophodnu za podmirenje osnovnih potreba – i to je sve što treba da znaš. A kad stvari već tako stoje, onda je sasvim logično pretpostaviti da je produkt današnjeg obrazovanja – znanje na parče… Znanje oslobođeno šireg saznajnog konteksta…
Valjalo bi s druge strane razmisliti o potencijalnoj vezi strategije zaglupljivanja širokih narodnih masa i sistematskog uništavanja državnog obrazovanja kroz degradaciju nastavničkog kadra i autoriteta prosvetnog radnika. Da li je obrazovanju (u Srbiji) namenjena uloga pukog proizvođača lako zamenjivih radnika osposobljenih da vrše ad-hok poslove? A tu je i paralelni proces reprodukovanja društvenih elita unutar vaspitno-obrazovnih ustanova privatno-komercijalne provenijencije. S druge strane, pronicljivom oku već sada neće promaći kontura buduće klasne polarizacije u ovoj zemlji. Ili, koliko se novca u „globalnom selu” izdvaja za naoružanje, a koliko za osnovno obrazovanje? I gde su u svemu tome ovdašnji školarci?
Robujući modernoj tehnologiji (koja sasvim izvesno poseduje i pozitivne strane), oni zapravo gube sposobnost koncentracije. Neproduktivna praksa „čeprkanja” po telefonu, u rasponu od kompjuterskih igrica, preko fejsbuka do jutjuba, onemogućava većini učenika konstruktivniji doprinos času. Posledica je nezainteresovanost („moram u toalet?”), koja ubrzo potom prerasta u neugodnu ravnodušnost („možemo li da izađemo pet minuta ranije – biće gužva u pekari?”) – da bi se na kraju sve to transformisalo u osnovno nepoštovanje autoriteta prosvetnog radnika („samo da pojedem ovo!”).
Mobilni telefoni i pekarske đakonije – to su ujedno istinski simboli nediscipline koja u krajnjoj liniji vodi neznanju.
Kao da je juče bilo, vidim našeg razrednog starešinu (inače nastavnika srpskohrvatskog jezika), kako nas upošljava prepisivanjem nekakvih književnih kritika iz čitanke, samo da bi on na miru prelistao Večernje novosti. Atmosfera je kao u zen-budističkom hramu. Jedino se s vremena na vreme začuje šuškanje novinskog papira – kada nastavnik okrene stranu. Idilu prekida Safet koji prvi u odeljenju poseduje vokmen i koji se odlučuje na suicidni korak preslušavnja kasete Sinana Sakića na času najstrožeg od svih strogih nastavnika u školi. Naravno, pokušaj prolazi neslavno. Videvši ga sa slušalicama u rejonu ušnih školjki, razredni baca novine i razrogačenih očiju iz kojih sevaju munje grabi Safeta za revere te ga podiže sa stolice tako da ovome noge ostaju da vise u vazduhu. Toliko ga je drmusao da Safetu više nikada na um palo nije da koristi vokmen u radijusu od tri kilometra okolo škole. Jedini koji je slušao tranzistor na času bio je, pogađate već, naš razredni starešina. I to samo kada je na radiju emitovan prenos sednice Saveza komunista.
P.S. Danas bi ovakav nastavnik sigurno bio uhapšen, dok bi ga štampa, vazda željna senzacionalizma kao gladan učenik žu-žua, danima razvlačila po crnim hronikama. Istina je, međutim, da smo i pored sve te strogoće umeli da ispravno (hoću reći pismeno), napišemo sastav iz srpskohrvatskog jezika. O pekarskim đakonijama i mobilnim telefonima nismo imali vremena da razmišljamo.
Autor: Boris Jašović