Данас, после годину дана протеста, надлежни кажу: школа функционише

Foto: protesti.pics

Скандалозне су изјаве водећих политичара у вези са школом. Скандалозне су и срамотне јер нису истините. А истина и сагледавање узрока болести су предуслов оздрављења. Да ли то значи како они заправо и не желе праву школу, већ привид у коме ће тишина надгласати чињенице, а послушност вратити насукана кола на стари пут који нема правца ни циља, већ постоји само да би се негде ишло, без стизања и свести о важности читавог путовања? Да ли то значи како школа не мора да оздрави, бар не још? Док не попакујемо све што нам је важније?! Деца нека чекају. Шта им фали! Ни нама није било боље!

Хајде да се не заносимо и не лажемо. То значи управо то. Деца и образовање су колатерална штета деценијског немара. Препустили смо их саме себи у трчању за политички занимљивијим трофејима. Окарактерисали смо их као незаинтересоване и тупе. Њихове наставнике као неспособне, готово токсичне по систем. Школу као институцију за чување деце и губљење времена. Направили смо циркус са кротитељем живота у центру свих збивања, са трибинама које ћуте или се прегањају о компетенцијама преко друштвених мрежа, са гомилом сматрача који не знају о чему се ради, али могу да погледају. И онда… кад су деца представу прекинула, постала су непријатељи система, рушитељска руља, блокадерски олош.

Данас, после годину дана протеста, надлежни кажу: школа функционише. Све се вратило у нормалу. Сметње су спорадичне. Двадесетак директора је смењено, остали су дали оставке. Наставници нису отпуштени, истекли су им уговори. Ђаци су расељени на три адресе јер нису безбедни. Декани враћају факултете у рад ризикујући свој живот јер улазе кроз прозор. Уплата за материјалне трошкове ће бити, само мало касни. Универзитет у Новом Пазару може да остане, само им фали папир. Студент није у ланцима грешком, већ је окован савесном службом полиције у заштити уставног поретка. Родитељи пар хиљада основаца су заведени политичким бесмислицама. Ваздухопловна академија, којој смо заборавили адресу, добила је достојно руководство, па они острашћени носиоци лиценци немају достојне аргументе за штрајк.

Значи, фантастично!

Ако заиста верујемо у ово, пристали амо на лоботомију, на искључивање сваке рационалне копче са светом око себе.

Вратимо се на почетак. Деца су нам на улици, а школе и факултети у расулу јер им је корупција појела ваздух.

Годину дана холови факултета служе за спаваонице. Неке школе не раде. Неки директори моле разрешење. Јер су се прерачунали. Залогај је превелик. Директорка Пете гостује по телевизијама, а у школи се штити обезбеђењем и комуницира репресијом. Новосадски универзитет стоји. Нови Пазар издише јер неће да прогута бачену удицу међунационалног сукоба. Хоће само факултет. Деца Јовине гимназије су на три адресе, а наставници у целодневном телепортовању. За силне отпуштене наставнике по целој Србији нема адекватних замена. Значи, нема ни часова. Нека деца су пребијена палицама у школском дворишту јер нису политички исправна. Професорима универзитета укинут научни рад.

И уместо да ставе прст на чело, одговорни траже поклопац за шерпу која кључа, грчевито прекрива и обмањује. Јер, деца су последица. Бес има узрок. А експрес лонац подлеже законима физике, не можеш га лажима убедити у однос између температуре и критичног притиска. Мораш поштовати знање и здрав разум. Или ће те стварност демантовати.

Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца

Текстови у рубрици Лични став су, како јој само име каже, лични ставови аутора и не одражавају нужно став редакције.