Danas sam opet plakao. I to od sreće, od ponosa, one suze koje ne možeš zaustaviti, sve i da želiš. Shvatio sam da smo Jadranka i ja ipak dobro vaspitali decu, iako se stalno preispitujemo. Slušamo mišljenja drugih, kritike, analiziraju gde grešimo, šta može bolje, naši roditelji su najglasniji… Ali, više mi to nije važno, i ništa drugo mi nije važno, ni to što je Luka na tromesečju imao opomenu iz istorije, ni što oboje kasne u školu i pričaju na času, ni što Jovana ne vežba klarinet. Ponosan sam na njih, i stid me je nas, odraslih, koji treba njima da budemo uzor. Deca su divna, mi odrasli ne valjamo.
Luka i Jovana su blizanci. Idu u peti razred, čas se vole, čas se tuku, ali u društvu brane jedno drugo, Jovana Luki šapuće, a Luka je brani kad je neko zadirkuje. Onda dođu kući pa se posvađaju, pa ih oboje kaznimo, i onda postanu front protiv nas, na kraju mi bude drago što je tako.
Ali, ovo što se desilo u sredu je nešto sasvim drugo. Išli su iz škole sa dva drugara iz razreda, Stefanom i Pavlom, već je padao mrak, sipila je sitna kiša koja je polako prerastala u susnežicu. Na stazici nedaleko od školskog dvorišta, Pavle je spazio gumicom za tegle uvezan svežanj novca, mokar i slepljen od te kiše. Pažljivo su razmotali uredno složene i trubicu savijene novčanice, i prebrojali čitavih četrnaest hiljada dinara! Jovana kaže da je srce počelo da joj udara toliko jako da joj se zavrtelo u glavi, Luki su ruke zadrhtale.
Pavle je pogledao novac, pa svoje drugare, i pitao ih šta da rade, i pošto su svi bili tako zbunjeni i uplašeni, predložio je da pitaju neku ženu koja je šetala psa, kaže Luka da je bila starija žena, ali njemu su i ljudi od trideset stariji, u svakom slučaju nije bila dete. Kad je čula njihovu priču, žena se nasmejala i rekla, „Jeste ludi, klinci, podelite pare i bežite kući!“ i nastavila za svojim kokerom. Deca su se pogledala, žena ih je samo dodatno zbunila, Luka je rekao da ne mogu to da urade, jer to nisu njihove pare. Jovana je rekla, „Zamislite nekog ko sad traži te pare, a mi podelimo i on ih nikad ne nađe, to ne smemo da uradimo!“ i deca su se složila. Kad mi je to ispričala, ja sam se naježio.
Počinjala je jača kiša, Pavle je i dalje držao slepljen novac u ruci, plašio se da ga stavi u džep da ne ispadne da ga je prisvojio. Stefanu je zazvonio mobilni, zvao ga je tata da pita gde je, da li da dođe po njega zbog vetra i kiše, bilo je već kasno. Stefan je šaputao ocu u telefon šta se desilo, otac je radio u policiji, i deca su čekala njegova uputstva. Međutim, i on je rekao da novac podele jer nema načina da se utvrdi čiji je, pitao je da li ima neki dokument, i kad je Stefan rekao da nema ništa, rekao mu je da neki dan odu na kolače i podele ostatak, i da požuri kući, najavili su veliko nevreme.
Deca su razmišljala šta je pametno raditi. Jasno mi je šta je prolazilo kroz te njihove iskrene i čiste glave, sad je to već dvoje odraslih, od kojih je jedan policajac, koji su im rekli da novac podele, a nešto im ipak ne dâ da to učine. Jovana je rekla da, ako odluče da dele pare, ne želi da uzme svoj deo, i Luka se složio. Rekao je Pavlu i Stefanu, „Vi podelite ako hoćete, mi nećemo!“ Posle mi je Luka pričao da je zamislio šta bi se desilo da dođe kući sa tim parama i da nam kaže da je to njegov deo, i video je nas kako smo ljuti, kako ga grdimo, čuo je kako mu govorimo da ga oduvek učimo se ništa tuđe ne dira, da smo razočarani što je ipak odlučio da uzme nečije pare.
Onda se Pavle setio da se vrate u školu i potraže razrednu, i svi su prihvatili taj predlog. Na ulazu u školu su videli dežurnu nastavnicu, i ispričali joj da su našli novac, pokazali su joj mokre novčanice. Nastavnica se uhvatila za glavu i rekla, „E, što ja nekad ne nađem pare na ulici, znala bih šta ću sa njima!“
„Vidiš li ti ovo, Radovane?“ pitala je čoveka iz obezbeđenja.
„Dajte meni te novce, ja ću znati kako da ih potrošim“ rekao je Radovan, i nasmejao se. „E, svašta!“ dodao je na kraju.
Luka je zamolio nastavnicu da pozove njihovu razrednu, ako je još u školi, i rekla je da jeste, i da će joj odmah ispričati kakvu sreću imaju njeni đaci.
Pavle je rekao da je možda ipak trebalo da zadrže novac. Stefan se složio, ponovio je da mu je to rekao i tata, i da on radi u policiji, i da sigurno zna… Rekao je da, ako i razredna kaže isto, moraju da podele novac, izračunao je da svakom pripada po tri i po hiljade. Jovana i Luka su ponovili da neće uzeti ništa tuđe. „Uzmite vi po sedam“, rekao je Luka. Stvarno im je tako rekao. Zato sam i ponosan.
Došla je razredna, već je čula priču od koleginice. Bila je oduševljena, zagrlila je svoje đake, čestitala im je na poštenju. Predložila je da sutradan po kraju gde su našli novac okače papire na kojima će pisati „Ako ste ovde izgubili novac, javite se na telefon…“, i da navedu njen broj.
„A, razredna, šta ako se javi neko ko nije izgubio novac, neko ko će nas prevariti?“ pitao je Stefan.
„Pa, neće znati sve, na primer, koliko novca je bilo, u kojim novčanicama, razumeš? Onaj ko je izgubio će jedini to znati!“
Deca su predala novac razrednoj. Sutradan su, pre škole, postavili papire po okolnom drveću. I, razrednin telefon je zazvonio samo jednom, i to je bila baka koja je krenula u poštu da plati račune, i na šalteru je shvatila da novca nema. Uverena da ju je neko odžepario, vratila se kući plačući. Insistirala je da jedan deo ostavi poštenoj deci, ali razredna je odbila. Rekla joj je da će ih ona odvesti na kolače. I to je uradila. Tražila je od direktorke da se ovo upiše u knjigu obaveštenja, da se navedu imena i prezimena dece koja su, uprkos drugačijim savetima odraslih, odbila da dele tuđ novac. Sutradan je dežurni učenik čitao to obaveštenje, i u Jovaninom i Lukinom odeljenju su deca aplaudirala. Imali su svojih par minuta slave.
Ja znam da će oni ovakvih situacija u životu imati na stotine, ali verujem da će se svaki put setiti ovoga, i da će im to biti putokaz kojim pravcem da krenu. Kad su ovo prošli, biće od njih dobri ljudi.
(Priča je zasnovana na istinitom događaju)
Autor: Maja Bugarčić