Ових дана у школу је стигло обавештење да градски хотел организује светосавски бал. Плакат и флајери пун колор, очекивани програм, цена пристојна. Али, заинтересованих нема. Већина уопште не обраћа пажњу, понеко погледа летимице, неко иронично прокоментарише, неко се кисело насмеје. Папири су стајали, гужвали се, а онда завршили у канти за отпатке. Нису ни на огласну таблу закачени поред огласа за синдикалну продају свега и свачега.
Дохвати ме туге због овога, не зато што бих желела ићи, већ баш супротно. Порази ме спознаја да немам ни мрву воље за тако нешто. А онда се сетим тих балова из прошлости. Времена су била, такође, тешка и изазовна (ми, уосталом, из таквих околности не излазимо деценијама). Али смо се већ половином децембра за бал почињали спремати, размишљали смо шта обући, куповали, шили, заказивали фризера, договарали ко ће с ким седети, присећали се дешавања од претходне године, смејали се неким гафовима, погађали ко ће отворити плес, надали се сусрету са колегама које виђамо само на оваквим дешавањима. Сада ми то изгледа као прича из неког другог живота. Далека и нестварна.
Пристали смо да се из свега извуче садржина. Уместо ње смо добили велике речи, прецизне правилнике, комисије, тимове, праћења и истраживања. Добили смо етосе, емпатије, инклузије, стандардизације, педагошке подстицаје, хоризонтална учења, изазове у комуникацији, курикулуме, исходе…машемо њима као заставама да не би провирила празнина коју кријемо, да не би признали како немамо појма како ћемо, ни куда идемо. Записати и попунити постало је златно правило. Пуна рубрика бесмислених флоскула заменила је стварност.
Раније смо долазили на посао пола сата пре звона, кували кафу, надгласавали се у живим разговорима, трачарили или решавали спорно, некад се свађали, остајали и после часова да преберемо дан, чудили се онима који ломе ноге трчећи кући. Подразумевали смо прославе свих празника и почетак распуста. Скупљали новац за викенд путовања бар једном годишње.
Данас кафу пијемо мутећи нес из кесице, на паузама скролујемо по телефону, за синдикалну једнодневну екскурзију се једва накупи мали аутобус, мора се нагласити да је прослава Дана школе обавеза свих радника. Не седимо сви у истој канцеларији, разговор замире када се појави особа из другог табора, а одлазак са посла више личи на евакуацију у случају непогоде. Пристојни смо, додуше, и даље, то је једино што нас дели од потпуног непознавања.
Раније смо на седницама разматрали сваки појединачни случај, дискутовали, бранили лични став, некада били огорчени, али је то био одличан полигон за учење, кориговање праксе, уједначавање критеријума, процену наређења. Дешавала се жива размена информација, сва деца су била наша, без обзира у које одељење иду, гледала се шира слика. Није увек било пријатно. Није било ни без грешке. Али се ипак чувало једно тврдо језгро које је држало школу као институцију. Искакања су била појединачна.
Данас су седнице статистичка саопштења. Замерка и критика се сматрају непристојним мешањем у туђа посла. Наређења од горе се прихватају на амин. Чека се крај у тишини, у немоћи, у сашаптавању, у чекању да и ова непријатност прође.
Некад смо са руководством седели на одморима. Данас комуницирамо мејловима.
Некад смо се смели пожалити како нешто не можемо. Данас гледамо себе као целокупне.
Некад смо били професори. Данас смо предмет самилости.
Некад смо сматрали да знамо свој посао. Данас смо дозволили да нас претресају приучени.
Некад смо били људи. Данас смо сенке које висе на несигурном концу туђе воље. Згужвани, подељени, па бачени као остатак. Пристали на то у ланцу обесмишљавања сваке суштине.
Некад се знало чему служи школа. Данас се мери статус и титула, без обзира на то са ког извора потиче. Школе су претворене у зграде без правца, вреће у које се све слива све што ово друштво тишти и мучи, које су на умору до пуцања, невеселе за сваког ко се у њима налази.
Зато нема светосавског бала, очекивања и радости. Украден нам је осмех, на небу исцртан претећи прст, по леђима бије батина увреда и свако гледа да кроз топлог зеца прође са што мање озледа, сакрије се и сачека неко боље време, преживи, буде што мање питан и одговоран. Међутим, време је неумитан појам. Хоћемо ли се једног дана пробудити и са стидом схватити да смо све проћердали јер нисмо имали храбрости да бранимо оно до чега нам је стало? Хоће ли нас бити срамота што смо имовину из прошлости препустили незналицама? Што смо пристали на обмане које нас убеђују како смо лично немоћни и небитни? Што смо, уместо достојанства, изабрали послушност?
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца